Neoliberalni grad i arhitektura neprijateljstva
Sećam se jedne klupe iz detinjstva. Stajala je ispred zgrade u Boru, izlizana od kiše i snega, ali uvek spremna da primi umornog prolaznika. Moja baka je često na njoj odmarala dok bi nosila cegere s pijace. Ta klupa, izlizana, od gvožđa i drveta, bila je više od mobilijara – bila je produžetak života, deo ulice, deo naše svakodnevice, znak da grad ima dušu, da ulica ume da primi čoveka. Danas, međutim, u mnogim gradovima širom sveta na njenom mestu možete naći gvozdenu ploču s pregradama, šiljcima ili nagnutom površinom, kao hladnu poruku da ovde nema odmora. To nije klupa, to je instrument kontrole. To je poruka da nisi dobrodošao. To je ono što se danas naziva arhitektura neprijateljstva (hostile architecture).
