„Rafal sećanja, prašina iz detinjstva.”
Nikola Vranjković/Tajni život suterena
Kada se zatvore vrata garaže, čuje se poseban zvuk – kao da prostor sam uzdahne, kao da sačuva dah od spoljnog sveta. Četrdeset godina taj zvuk bio je deo naše kuće, našeg ritma, naše tihe molitve. Četrdeset godina pretvorenih u kvadrat betona i gvožđa, u miris ulja, metala, gume i prašine, u tihe razgovore sa ocem i majstorima, u zvuk čekića i smeh prijatelja. Garaža je otišla, prodata da bi se preživelo, da bi se napravilo nešto novo.
Radnička klasa nikad nema dovoljno vremena da nešto sačuva. Sve što se stekne, pre ili kasnije, mora da se da. Tako nestaju naši mali hramovi – klupe, bašte, radionice, garaže. Nestaju jer je život skuplji od prostora. To je naša svakodnevna ekonomija – ekonomiija ljubavi i opstanka.
Ali garaža nije bila nekretnina. Bila je metafora. Bila je naše utočište i naš univerzitet, naša tiha crkva i radionica smisla. Unutra se disalo drugačije. Čak i kada bi se spolja čuo huk automobila i lavež pasa, kad bi grad brujao od gužve, unutra je vladala radnička tišina. Tišina u kojoj čovek ostane sam sa svojim mislima, sam sa sobom ali nikada usamljen. Jer alat govori, drvo škripi, metal odjekuje – a svaki taj zvuk je bio razgovor između čoveka i sveta.
Garaža je imala svoje zakone. U njoj su se kuvala rešenje za svaki kvar, ali i ispovest za svaki poraz. Majstori su dolazili ponekad s rukama koje su mirisale na smene u rudniku i na hleb, sa pričama iz majdana, sa cenama na papirićima i sa tužnim osmesima. Tu je svako izgovoreno „ne znam” pretvarano u „probaj ovako”, i svaka greška u nešto što se može popraviti. Bila je mesto gde je rad bio neka vrsta molitve – rad koji ne traži potvrdu od tržišta, već potvrdu da si opet uspeo da napraviš nešto iz ničega.
Garaža nije bila prostor, bila je horizont života. Na zidovima garaže je urezano strpljenje, pažnja i vera da je svaki kvar popravljiv. U njoj je vreme mirisalo na benzin i znoj, na prašinu i metal, na nervozu koja se smirivala u tišini majstorisanja. Otac nas je tamo uvodio u svet – ne preko knjiga, nego preko ključeva i šrafova. Naučio nas je kako da se popravi bicikl, kako da se spasi osovina, kako da se u metalu pronađe red. Bio je to univerzitet ruku, jedina akademija kojoj verujem: znanje koje se meri žuljevima i mirnim dahom posle završenog posla. Svaka ogrebotina na radnom stolu bila je mapa neke večeri – popravka koja je završila pićem uz cigaretu, savremenom liturgijom radničke solidarnosti.
Učio nas je filozofiju stvaranja kroz praksu: ključem, šrafom, kleštima. Govorio je malo, ali svaki pokret rukom imao je snagu rečenice. Pokazivao je kako život nije teorija, već neprestano majstorisanje. Kako se kvarovi ne kriju, nego ispravljaju, kako se svaka alatka drži s poštovanjem, kao da je relikvija.
Ta garaža je mirisala na polomljene stvari, ali i na solidarnost. Dolazili su majstori i komšije, donosili svoje brige, svoje anegdote, svoje umorne ruke. Nisu dolazili samo da zavrnu šraf, dolazili su da zavrnu stvarnost, da isprave ono što je društvo iskrivilo. Tu se vodila radnička filozofija, bez velikih knjiga i složenih reči. Govorili su jednostavno, ali su u tim rečima bila iskustva generacija. Kada bi nešto puklo ili se nije moglo popraviti, nije to bila tragedija. Bila je to prilika za razgovor, za cigaretu, za smeh. Rad je bio sredstvo povezivanja, a kvar izgovor za druženje.
Naša garaža je bila saborište – mala crkva radničke klase. To je bilo mesto introspekcije, male samoće koja oslobađa. Nisi morao da ideš u manastir – dovoljno je bilo da odeš u garažu i tamo, među alatom i rđavim ramovima, pronađeš sebe.
Ali garaža je bila i mesto tuge. Ponekad bi otac ostao sam unutra, vrata zatvorena, a ja sam znao da su ga stigle misli koje nije hteo da podeli. Čovek može da se isplače nad radnim stolom, da suzu sakrije u mirisu benzina i masnoći na rukama. Garaža je bila azil od svakodnevnog pritiska, mesto gde si mogao da padneš, a da te niko ne vidi. To je njena tajna funkcija: bila je prostor intime, sakriveni oltar radničkog života.
U garaži se čuvao i naš arhiv. Kutije s igračkama iz detinjstva, stare skije, ramovi bicikala, komadi nameštaja, fotografije, čak i sitnice koje su izgubile upotrebnu vrednost ali su imale težinu sećanja. Svaka stvar u tom mraku imala je priču. Garaža je bila riznica izgubljenih vremena, materijalna biografija jedne porodice.
I zato, kada je došla nužda da je prodamo, to nije bio samo finansijski čin. Bila je to amputacija. Deo porodičnog tela odsečen da bi se rodilo novo telo, novi život. Ipak, bol ne nestaje time što ga opravdaš. Prostor u kojem si postajao čovek, prostor u kojem si učio kako da stvoriš, sada je nestao. Kao da je neko obrisao dvorište tvoje duše.
Lament nad garažom nije samo tuga za prostorom. Nije suza za garažom kao nekretninom. To je tuga za mestom gde smo postajali ljudi. Vapaj za mestima koja nam daju smisao, a koja kapitalizam pretvara u robu. Garaža je bila laboratorija stvaralaštva i azil slobode. Bila je dokaz da prostor može biti više od zida i krova – da može biti prostor gde čovek sreće sebe.
Naša garaža je bila oltar svakodnevice u kojem su benzin i ulje bili tamjan, a alati ikone. To je tuga za prostorom gde su se ruke učile smislu, gde se muk pretvarao u oblik, gde je rad bio poezija. I ta vrednost ne može se izraziti dinarima, iako je na kraju svedena na njih.
Filozofija garaže je filozofija opstanka. Ona uči da se svaka pukotina može zakrpiti, da se svaka krhotina može iskoristiti, da ruke imaju snagu da produže život stvarima. I u tome je bila skrivena poetika: svaka popravljena viljuška bicikla bila je pesma, svaki zakucani ekser – stih. Garaža nas je učila da stvaranje nije privilegija umetnika, već pravo i potreba svakog čoveka. Tu možeš da ostaneš sam sa onim što jesi i da uz pomoć alata izmiriš neko malo parče sveta.
Sada, kada je više nema, pitam se: šta gubimo kada izgubimo ovakve prostore? Ne gubimo samo zidove i vrata. Gubimo mesta introspekcije, zajedništva, stvaralaštva. Gubimo mala utočišta od buke i represije. A bez tih utočišta, čovek postaje samo prolaznik kroz sopstveni život, bez oslonca, bez tišine.
Ipak, uteha je u tome što garaža živi dalje u nama. U načinu na koji i danas držim ključ, u navici da ne bacam ništa što se može popraviti, u verovanju da je i čovek, kao i svaka stvar, popravljiv. Ona je otišla iz naših ruku, ali nije iz našeg bića. Preneli smo je u sećanja, u navike, u gestove, u filozofiju života koju je otac utisnuo u nas.
Zato ovaj lament nije samo žal, već i zavet. Zavet da nećemo zaboraviti šta je garaža bila. Da ćemo čuvati duh stvaralaštva, solidarnosti i tišine koje nam je pružala. I da ćemo, kad god bude moguće, praviti nova utočišta – nove garaže, ne u betonu, već u ljudima i u zajedničkom radu.
U našem svetu, stiče se i gubi u neprestanoj smeni. Ali u tim malim kapacitetima opstanka – u garažama, u klupama na uglu, u ljudima koji znaju da poprave – leži jedna trajna filozofija: da se život ne meri onim što poseduješ, već onim što si znao da izmislis iz onog što imaš. I zato, dok ista priča traje – ne prestajem da u sebi čuvam sliku tog radnog stola u garaži.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
