„Zaista vam kažem, ukoliko ne učiniste jednom od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste. ”
(Matej 25:45)
Sećam se jedne klupe iz detinjstva. Stajala je ispred zgrade u Boru, izlizana od kiše i snega, ali uvek spremna da primi umornog prolaznika. Moja baka je često na njoj odmarala dok bi nosila cegere s pijace. Ta klupa, izlizana, od gvožđa i drveta, bila je više od mobilijara – bila je produžetak života, deo ulice, deo naše svakodnevice, znak da grad ima dušu, da ulica ume da primi čoveka. Danas, međutim, u mnogim gradovima širom sveta na njenom mestu možete naći gvozdenu ploču s pregradama, šiljcima ili nagnutom površinom, kao hladnu poruku da ovde nema odmora. To nije klupa, to je instrument kontrole. To je poruka da nisi dobrodošao. To je ono što se danas naziva arhitektura neprijateljstva (hostile architecture).
Arhitektura neprijateljstva ili defanzivni dizajn predstavlja skup urbanističkih i arhitektonskih rešenja kojima je primarni cilj da spreči ili obeshrabri ljude, naročito beskućnike, da koriste određeni javni prostor na način koji se ne uklapa u planirane ili poželjne obrasce.
Zvanično objašnjenje nosioca neoliberalnih vlasti je „održavanje reda u javnom prostoru”, „sprečavanje vandalizma” i „bezbednost prolaznika”. A zapravo prava svrha je isključivanje beskućnika i drugih marginalizovanih grupa iz vidljivih delova grada, i stvaranje „urednog” prostora za turiste, potrošače i „poželjne” stanovnike.
Naime, radi se o obliku prostorne kontrole i socijalne segregacije – arhitektura se koristi kao alat protiv siromaštva, umesto da mu se sistemski pomogne.
Taj termin se probio u javnost tek pre desetak godina, kada su se fotografije „anti-homeless spikes” u Londonu 2014. proširile društvenim mrežama. Džejms Peti je 2016. godine u radu „The London Spikes Controversy” analizirao taj slučaj i pokazao kako je nekoliko metalnih šiljaka ispred stambene zgrade otvorilo globalnu debatu o tome šta znači javni prostor i ko u njemu ima pravo da boravi. Taj trenutak je otvorio oči mnogima – arhitektura je postala oružje, a javni prostor pretvoren u instrument isključenja. Peti je jasno pokazao da ti šiljci nisu tehničko rešenje, već politički instrument – način da se beskućnici izbrišu iz slike grada.
Ali termin „hostile architecture” ne počinje u Londonu. Njegovi intelektualni koreni su stariji. Još sedamdesetih godina prošlog veka, američki arhitekta Oskar Njumen je objavio knjigu Defensible Space, u kojoj je govoreći o bezbednosti stanovanja, o teritorijalnosti i kontroli prostora razvio ideju da oblik prostora može da poveća osećaj bezbednosti. Njegova teorija, kasnije ukorenjena u koncept CPTED-a (Crime Prevention Through Environmental Design), naglašavala je teritorijalnost i prirodnu kontrolu prostora. Ono što je Njumen zamišljao kao sredstvo zaštite zajednica, neoliberalni grad je pretvorio u sredstvo eliminacije neželjenih i slabih. Umesto da prostor brani život i čoveka, on je počeo da brani kapital.
Opširnije o socijalnom konceptu „oči ulice” na narednom linku
Možemo slobodno reći da je ovde prepoznat neoliberalni obrazac – premeštanje odgovornosti s ekonomskih i socijalnih politika na fizički dizajn prostora. Umesto da se pomogne čoveku, oblikuje se prostor protiv njega.
Kada danas hodamo ulicama američkih i evropskih gradova, nailazimo na klupe s naslonima postavljenim tačno tako da onemoguće ležanje. Vidimo neravne površine koje ne dozvoljavaju odmor. Vidimo prskalice koje se pale noću da rasteraju ljude koji traže sklonište. I to nas uči da neprijateljska arhitektura nije slučajna, nije umetnički hir, već sistemska praksa. I upravo zato neprijateljska arhitektura nije protiv kriminala, već protiv siromaštva.
Ovu praksu nisu „osmislili” neki pojedinačni ljudi, već je to rezultat urbane politike neoliberalnih gradova koji žele da „očiste” centar od siromaštva i da javni prostor podrede komercijalnim interesima. To je globalna pojava, naročito izražena u bogatim državama gde je siromaštvo i dalje vidljivo. Dakle, ovo je proizvod kapitalističkog sistema i socijalno-ekonomskih odnosa koji nam takav sistem nameće. Urbani dizajn koji proizlazi iz kapitalizma dehumanizuje prostor i briše socijalnu dimenziju grada
Bitno je naglasiti i pobiti tezu izvođača ovakvih radova, da se ne radi o „spontanom” umetničkom činu; to su pre svega ugovori i javne nabavke. Proizvođači urbanog mobilijara, upravnici tržnih centara, direktori banaka, menadžment železničkih i autobuskih stanica, , gradske uprave, konsultantske i projektantske firme – svi posreduju. Aktivne su i firme za „asset management” koje upravljaju javnim površinama za investitore. Ukratko: to je susret privatnog i javnog interesa gde privatne logike profitne racionalnosti oblikuju javno dobro.
Filozof Anri Lefevr nas podseća da postoji „pravo na grad” – pravo da budemo prisutni, da koristimo prostor, da ga delimo. Lefevr je govorio da grad pripada onima koji ga žive, a ne onima koji ga poseduju. Mi danas imamo da se javni prostor pretvara u prostor ekskluzije. Kada postavite šiljke ispred zgrade, vi niste rešili problem beskućništva – vi ste samo proglasili da ti ljudi ne postoje. Kada na klupi postavite pregradu, vi niste dizajnirali, vi ste osudili. To je negacija prava na grad. To je brisanje prisustva.
Opširnije o tome da li imamo pravo na grad u doba kapitalizma na narednom linku
Arhitektura neprijateljstva briše samu ideju da javni prostor pripada svima. To je sistemska odluka – odluka da se prostor pretvori u mehanizam disciplinovanja. I to u vreme kada neoliberalni grad, sav gladan profita i investicija, ne može da podnese da se siromaštvo vidi. Jer vidljivo siromaštvo narušava estetiku kapitala i ruši privid prosperiteta.
Urbanizam koji se svodi na brendiranje prostora – traži čistu sliku. Turista treba da se šeta gradom koji je oslobođen neprijatnosti, a neprijatnost je – čovek koji nema krov nad glavom. Kapitalistička logika javnog prostora ne poznaje pojmove brige i solidarnosti; ona poznaje samo potrošača.
Urbani geograf Dejvid Harvi je u svojim analizama otišao dalje. On je jasno obrazlagao da je grad poprište klasne borbe, da kapital oblikuje prostor da bi ga podredio akumulaciji profita. U takvom okviru, arhitektura neprijateljstva postaje logična posledica – ona je vizuelna i prostorna politika koja briše one koji kvare estetiku kapitala. Harvi nas uči da kapitalizam ne može da podnese vidljivo siromaštvo. Zato ga skriva, potiskuje, izbacuje iz centra. Arhitektura neprijateljstva je samo najočitiji dokaz toga. Ona ne rešava siromaštvo, već ga proglašava nevidljivim. Ona ne nudi krov na glavom, topli obrok, zaposlenje već šiljak. Ne nudi ruku, već ogradu.
Arhitektura neprijateljstva predstavlja i prostorni izraz gentrifikacije — njeno vidljivo, materijalno lice. Dok gentrifikacija tiho menja strukturu naselja, pretvarajući radničke i siromašne četvrti u zone profita, arhitektura neprijateljstva obavlja prljav posao na terenu: fizički uklanja one koji ne pripadaju novoj urbanoj klasi. Dakle, ako je gentrifikacija ekonomska i politička strategija preuređenja grada, arhitektura neprijateljstva je njen estetski i prostorni produžetak – dizajn koji sprovodi izbacivanje.
Filozof Mišel Fuko bi u tome prepoznao disciplinu – mikrofiziku moći koja se ispisuje u čeliku i betonu. Svaka pregrada na klupi, svaka ograda oko parka, svaki šiljak na pločniku oblikuje ponašanje, određuje granicu, određuje koliko dugo smeš da budeš prisutan. To je tihi panoptikon, zatvor bez zidova i rešetaka, ali s jasnim porukama: ovde nisi dobrodošao ako nemaš novac, ako nisi potrošač, ako nisi ulogovan u logiku profita.
Filozof i sociolog Herbert Markuze bi rekao da je to „represivna tolerancija”. Dopuštamo siromašnima da postoje, ali ih guramo na margine, ne damo im pravo da budu deo urbanog života. Filozof Žak Derida bi u tome video dekonstrukciju same ideje doma – jer ako je grad kuća zajednice, neprijateljska arhitektura je njegovo proterivanje stanara.
Ovo nije samo estetika prostora, već estetika socijalne segregacije. Arhitektura neprijateljstva nije neutralna. Ona se ne gradi protiv „problema”, već protiv ljudi. Protiv radnika koji je izgubio posao i završio na ulici. Protiv žene koja je pobegla iz nasilnog doma. Protiv napuštene i nezbrinute dece koja prose. I nije važno da li su to London, San Francisko, Madrid, Njujork ili Beograd – matrica je ista: ne rešavati uzrok siromaštva, već izbrisati njegovo prisustvo iz centra grada.
Iza svake klupe koja odbija leži sudbina čoveka koji nema gde. Beskućnik – to nije apstraktna figura, to je nečiji otac, nečija majka, neko ko je radio, voleo, imao dom, a sada ga nema. To je neko ko je možda stradao u tranziciji, u privatizaciji, u ratu, od bolesti. Neprijateljska arhitektura nije samo protiv njega, ona je protiv same ideje da grad može biti dom za sve. Ona je protiv bake koja se umori i želi da sedne, protiv trudnice koja traži predah, protiv osobe sa invaliditetom, protiv čoveka s teškim cegerima. Ona je protiv života u njegovoj krhkosti.
Kada se setim bakine klupe, vidim sve suštinske razlike između grada koji gradi zajedništvo i grada koji proizvodi isključenje. Prvi se meri toplinom, drugi možeš meriti samo profitom. Zato neprijateljska arhitektura nije pitanje stila, već pitanje pravde. To je moralno pitanje: da li dizajn služi čoveku ili ga eliminiše.
Opširnije o tome kako je ulica od javnog dobra postala centar kapitalitičke nepravde na narednom linku
Protiv ovakve arhitekture možemo samo da se borimo zahtevajući drugačiji socijalno-ekonomski model. Neoliberalni kapitalizam nije rešenje, on je taj koji pretvara klupu u instrument kontrole. Neoliberalne vlasti i centri moći su ti koji u ime reda ponižavaju najslabije.
Kao master inženjer saobraćaja, osećam moralnu obavezu da kažem: arhitekte, urbanisti, planeri, tj. svi mi koji pripadamo strukama koje se bave prostorom – nismo nevini. Kada se potpisuju ugovori o javnim nabavkama za takav mobilijar, kada se crtaju projekti u kojima čovek nema pravo da se odmori, tada i naša profesija postaje saučesnik. I to je najveća sramota – što smo pristali da prostor oblikujemo prema diktatu kapitala, a ne prema potrebama ljudi. Svaki šiljak, svaka pregrada, svaki nagnuti naslon – to nije dizajn. To je etički poraz.
Arhitektura neprijateljstva je ogledalo našeg vremena. Ako je prihvatimo, pristali smo da grad postane kulisa moći. Ako je odbijemo, možemo ponovo da izgradimo ulice koje primaju, trgove koji okupljaju, klupe koje pružaju odmor. Grad se meri po tome kako se odnosi prema svojim najslabijima. Ako im zatvaramo vrata, onda više nemamo grad. Imamo samo scenu, samo izlog.
Ovo svakako nije urbanizam. Ovo je represije. Arhitektura pretvorena u instrument klasne borbe – ali ne u borbu za oslobođenje prostora, već u borbu za kontrolu. Ovo nije ni mobilijar, ovo je alat socijalne eksploatacije. I zato je važno da se odupremo. Da klupu posmatramo kao simbol zajedništva, a ne kao mehanizam isključenja. Da zahtevamo inkluzivni dizajn, koji uvažava sve, a ne samo privilegovane. Da raskrinkamo lažnu neutralnost arhitekture i pokažemo da je svaki šiljak politička odluka.
Klupa može biti mesto predaha, trg može biti prostor života, arhitektura može biti dom. Ako to zaboravimo, ostaće nam samo šiljci. A šiljci nisu grad. Oni su rana na njegovom telu. Grad može biti izlečen samo solidarnošću, pravdom i ljudskošću. A to je jedina arhitektura vredna našeg življenja.
I to je borba dostojna svakog urbaniste, svakog čoveka, svake zajednice koja želi da živi, a ne da nestaje iza šiljaka i ograda. I na kraju vredi napomenuti, arhitektura je umetnost građenja doma, a ne građenja granica.
Neprijateljska arhitektura je izbor. Ali isto tako je i otpor – izbor.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
Izvor fotografija: YouTube print screen
