Etičnost i moralnost podrazumevaju poštovanje vladajućeg kodeksa ponašanja u zajednici, kojim je jasno određeno šta se smatra poželjnim, a šta nepoželjnim ponašanjem, odnosno dobrim ili lošim postupanjem. Kao nauka koja se bavi proučavanjem morala, etika prepoznaje više izvora moralnosti. Oni mogu biti zasnovani na veri, vaspitanju, tradiciji, običajima, zakonima i dr., ali bez obzira na izvor, sigurno je da svi naši postupci u sebi sadrže dozu moralnosti koja se odnosi na osobinu biranja ispravnog, odnosno pravilnog ponašanja u odnosima s drugima, kao i prema stvarima, predmetima ili materijalnim dobrima.
Etika je filozofska naučna disciplina koja se bavi proučavanjem etosa ili morala. Naziv potiče od starogrčke reči éthos (običaj, uobičajena radnja, navika). Nastanak etike kao posebne filozofske discipline vezan je za grčkog filozofa Aristotela (384–322. pre n. e.). On je na osnovu teorijskog i praktičnog rada izgradio jedinstven naučni sistem koji je obuhvatao sve grane znanja koje su u to vreme bile poznate.
Moral se može razumeti kao oblik ljudske prakse, delatnog i praktičnog odnosa čoveka prema svetu, drugim ljudima i sebi samom (Pavićević, 1967). Na osnovu prethodne definicije, moral je oblik društvenosti jer se u potpunosti odnosi na društvene kategorije. Aristotel kaže: „Onaj ko ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države te je ili zver ili bog.“
Reč moral je latinskog porekla i potiče od reči mos, moris, što znači običaj, način, navika. Treba napomenuti da se moral može posmatrati u nekoliko značenja, od kojih će ovde biti pomenuta osnovna dva: moral u vrednosno-neutralnom i u vrednosno-određenom smislu (Pavićević, 1967).
1. Ako se moral posmatra u vrednosno-neutralnom smislu, onda se pod tim podrazumeva sveukupnost ponašanja pojedinca, grupe, društva ili epohe, dakle, i pozitivne i negativne strane ponašanja, navika ili običaja, jer to čini sveukupan važeći moral. U ovom smislu može se koristiti i reč moralitet.
2. U drugom, vrednosno-određenom smislu, pod moralom se podrazumevaju samo ponašanja, navike, običaji, koji se ocenjuju kao pozitivni, poželjni, pohvalni, dakle, sve suprotno bilo bi vrednosno određeno kao nemoralno.
Moralni karakter ličnosti jeste opšti kvalitet pojedinca i njegova trajna sklonost ka moralnom postupanju i ponašanju. Razvoj moralnog karaktera pojedinca i formiranje moralnih stavova počinje od najranijeg uzrasta, a zavisi od ličnih faktora i okruženja. Od ličnih faktora izdvojićemo temperament, inteligenciju i volju, a od sredinskih faktora na ovaj proces primarni uticaj imaju porodica i njen sistem vrednosti, zatim pripadnost nekoj grupi, uzori, institucije i običaji.
Vidimo da etika spada u „praktičke nauke“ koje ljudsko delovanje i ponašanje proučavaju i oblikuju, dajući mu oblik sistematskog značenja. Zato Aristotel etičke probleme ne proučava na apstraktnom, već na vrlo praktičnom, upotrebnom nivou, kao što se vidi iz citata koji navodimo (Aleksandrov, 1984):
"Etički problemi bili su predmet Aristotelove pažnje uglavnom kao problemi etike građanina države; između etike i politike postoji nerazdvojna povezanost. Država od građanina zahteva određene vrline, bez kojih čovek ne može koristiti svoja politička prava i biti društvu od koristi".
Moralne principe i pravila treba poznavati i praktikovati, što je jedini način za razvoj „etičke kondicije“ (Dej, 2004). Bez sinhronizovanosti i objedinjenosti znanja o etici i moralu, volje, osećanja i delanja u skladu sa etičkim principima nije moguć razvoj moralne osobe, isto kao što ni posmatranje nekog sporta na televiziji neće poboljšati fizičku kondiciju posmatrača dok god on sam ne počne da vežba. Etička kondicija se razvija kroz suočavanje sa svakodnevnim etičkim dilemama i moralnim pitanjima, i kroz njihovo rešavanje, pri čemu oni neretko imaju dva ili više odgovora, a potrebno je izabrati onaj pravi.
Uzimajući u obzir da predmet saobraćajne etike do sada nije posebno definisan i objašnjen u stručnoj literaturi, a da ona spada u domen normativne etike, predlaže se sledeća definicija:
Saobraćajna etika je grana etike primenjena u oblasti nauke o saobraćaju, koja proučava moralne norme, vrednosti, ciljeve, običaje i međusobni odnos učesnika u saobraćaju.
U predmet proučavanja saobraćajne etike, a u skladu s navedenom definicijom, spadaju:
Norme ponašanja u saobraćaju definisane saobraćajnim pravilima i propisima, koje su dužni da poštuju svi učesnici u saobraćaju. Svrha postojanja normi jeste uređenje saobraćajnog sistema i njegovo održivo funkcionisanje, a zadatak normi jeste omogućavanje svim učesnicima u saobraćaju da ostvare svoje postavljene zahteve;
Moralne vrednosti u saobraćaju, koje se stiču poštovanjem saobraćajnih pravila, propisa i uvažavanjem prava drugih učesnika u saobraćaju. Ove vrednosti su obavezujuće za svakog učesnika i stalno su prisutne;
Cilj etičnog ponašanja u saobraćaju jeste omogućavanje svakom učesniku da svoje kretanje izvrši bezbedno, za najkraće vreme putovanja i bez konflikata s drugim učesnicima u saobraćaju, uz poštovanje važećih pravila;
Osnovni zadatak saobraćajne etike jeste da svakog učesnika u saobraćaju pripremi i prilagodi saobraćajnom sistemu i time omogući održivost sistema i bezbednost učesnika.
Unapređenje sistema bezbednosti saobraćaja i sprečavanje saobraćajnih nezgoda interes je svakog pojedinca, bez obzira na rasu, pol, nacionalnu pripadnost, društveno poreklo, veroispovest, političko ili drugo uverenje, imovinsko stanje i starost.
Zadaci saobraćajne etike usmereni su na proširenje znanja i razvoj svesti kod svih učesnika u saobraćaju o važnosti poštovanja i primene načela saobraćajne etike za bezbednost svih učesnika u saobraćaju. Stručnjaci procenjuju da se u promeni ponašanja nalazi najveći potencijal uticaja na bezbednost učesnika u saobraćaju (20–40% na nivou EU).
Etički i moralni standard čini skup pravila kojima se utvrđuju osnovne tipizirane karakteristike postupka i ponašanja učesnika u saobraćaju:
- KORISTITI SIGURNOSNI POJAS (odgovoran sam za sve putnike u vozilu);
- POŠTOVATI SVE ZAKONE I PROPISE O BEZBEDNOSTI SAOBRAĆAJA (propisi služe da nas sve zaštite);
- POŠTOVATI OGRANIČENJE BRZINE (moj automobil je pravljen od metala, ali pešaci i deca nisu);
- REDOVNO PROVERAVATI STANJE PNEUMATIKA (dubinu šare i propisani pritisak, uključujući i rezervni pneumatik);
- BITI TREZAN DOK UPRAVLJA VOZILOM (kada koristim drogu ili alkohol, predstavljam opasnost na putu);
- ŠTITITI SVOJU DECU (obezbediću za njih sigurnosna dečja sedišta);
- BITI PAŽLJIV (neću upotrebljavati mobilni telefon za pozive i poruke jer je to opasno);
- PRAVITI PAUZU KADA GOD JE UMORAN (bolje da stignem kasnije, nego da uopšte ne stignem);
- NOSITI SIGURNOSNU KACIGU (motocikl i bicikl ne mogu da zaštite moju glavu);
- BITI LJUBAZAN I PAŽLJIV U VOŽNJI (poštovaću ostale vozače).
Kada bi svi učesnici u saobraćaju imali svest o tome da poštovanje ovih jednostavnih pravila može sačuvati hiljade života i ukoliko bi bili spremni da ih uvek primene i poštuju, bezbednost u saobraćaju ne bi bila tako zahtevan zadatak za učesnike, saobraćajni sistem, kao i za društvo u celini.
Krajnji cilj poštovanja etičkih načela u saobraćaju jeste ostvarivanje vizije „NULA“, koja podrazumeva da nema saobraćajnih nezgoda, stradanja ili posledica bilo koje vrste. Neka od osnovnih etičkih načela u ovoj oblasti su:
Načelo odgovornosti
Po Zakonu o bezbednosti saobraćaja svaki učesnik u saobraćaju dužan je da se ponaša na način kojim neće ometati, ugroziti ili povrediti druge učesnike, kao i da preduzme sve potrebne mere radi izbegavanja ili otklanjanja opasnih situacija nastalih ponašanjem drugih učesnika u saobraćaju, ako sebe ili drugog time ne dovodi u opasnost.
Ovo načelo je posebno značajno za oblast saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja učesnika u saobraćaju (porodica, organi i organizacije za brigu o deci, za poslove obrazovanja, unutrašnje poslove, poslove zdravlja, lokalne ustanove i naučne institucije, sredstva javnog informisanja, udruženja građana i dr.). Poštovanjem načela odgovornosti stiče se jedan od preduslova za trajno unapređenje bezbednosti saobraćaja na putevima.
Načelo humanosti
Licu koje nije sposobno ili je ograničeno sposobno za bezbedno učestvovanje u saobraćaju, odnosno licu koje se nalazi u situaciji u kojoj mu je potrebna pomoć, drugi učesnik u saobraćaju dužan je da pruži pomoć, osim ako bi time sebe izložio opasnosti. Načelo humanosti obavezuje učesnike u saobraćaju da se ponašaju tako da omogućavaju bezbednost svih učesnika u saobraćaju i posebno da: ne ometaju, ne ugrožavaju i ne povređuju druge učesnike u saobraćaju.
Načelo poverenja
Načelo poverenja zasniva se na očekivanju da svaki učesnik u saobraćaju računa na svest i disciplinu drugih učesnika. Pridržavajući se pravila i obaveza, svaki učesnik u saobraćaju opravdano treba da računa na to da će i svi drugi učesnici u saobraćaju poštovati propisana pravila i bezbedno se ponaša.
Načelo nepoverenja
Suština načela nepoverenja sastoji se u tome da svaki učesnik u saobraćaju mora da očekuje da će se drugi učesnici ponašati nepropisno, pa čak i nepromišljeno, i da, shodno tome, svoje ponašanje prilagodi uslovima i stanju u saobraćajnom toku.
Načelo ograničenog poverenja
Načelo ograničenog poverenja u oblasti bezbednosti saobraćaja podrazumeva da nijedan učesnik u saobraćaju ne sme insistirati na svom pravu ukoliko to može da prouzrokuje saobraćajnu nezgodu, tj. ne sme se kažnjavati tuđa greška ili nepropisno ponašanje, odnosno ne sme se pojedincu dozvoliti da u saobraćaju preuzme pravo da kažnjava druge učesnike zbog propusta koje su učinili. Ovo načelo formulisano je kao amortizer negativnih osobina načela poverenja i načela nepoverenja.
Načelo defanzivne vožnje
Defanzivna vožnja se smatra najefikasnijim i najbezbednijim vidom ponašanja u saobraćaju. Osnovni motiv ovakvog načina vožnje je neulaženje u opasne situacije.
Načelo defanzivne vožnje, opredeljeno i motivisano stanjem i zahtevima veoma razvijenog saobraćajnog sistema, sastoji se u obavezi vozača motornog vozila da izvršava sve propisane obaveze i dužnosti, a naročito da izbegava opasne situacije koje su nastale greškom drugih učesnika u saobraćaju.
Stručnjaci iz oblasti bezbednosti saobraćaja ističu tri ključna elementa načela defanzivne vožnje (Vujanić i dr., 2012: 296):
1. ZABRANJENO – NIKAD!
2. OBAVEZNO – UVEK!
3. PONEKAD NI ONO ŠTO JE DOZVOLJENO!
Načelo zakonitosti
Načelo zakonitosti jedno je od osnovnih i ključnih načela za sve učesnike u saobraćaju. U krivičnopravnoj teoriji ovo načelo navodi na to da su pred zakonom svi jednaki i imaju jednaka prava. Saobraćaj se reguliše zakonom i drugim podzakonskim aktima. To znači da su sva ponašanja i radnje u saobraćaju isključivo definisani na osnovu zakona i drugih propisa.
Načelo bezbednosti
Bezbednost predstavlja sveobuhvatan pojam koji se u naučnim krugovima različito definiše. Za oblast saobraćajnog inženjerstva, načelo bezbednosti kod učesnika u saobraćaju podrazumeva slobodu od straha za vreme učestvovanja u saobraćaju, odsustvo besa i agresije kod učesnika u saobraćaju, zaštitu u slučaju saobraćajne nezgode i drugo.
Načelo bezbednosti može da se posmatra s tri osnovna aspekta: bezbednost vozača i putnika u vozilu, bezbednost ovlašćenih lica koja vrše neposrednu kontrolu saobraćaja i bezbednost ostalih učesnika u saobraćaju (Miletić, 2004).
Preuzeto iz Priručnika za licenciranje kadrova u procesu osposobljavanja kandidata za vozače, Agencija za bezbednost saobraćaja,Beograd 2012. godine.
