Godinama unazad svedoci smo velike „buke“ u javnosti, koja se po pravilu dešava nakon tragičnih događaja u saobraćaju na putevima u Republici Srbiji. I uvek su zaključci isti, svi se slažu da je pet do dvanaest i da se nešto mora uraditi. Samo, niko ne zna šta tačno. Nanovo se recikliraju ideje koje nisu dale efekta a iznose se nove koje nisu baš utemeljene. Nešto se izgleda konstantno zaboravlja. A situacija je sve gora umesto da se popravlja.
- Kakva je trenutna situacija?
Zbog velikog značaja za život ljudi i funkcionisanje društva, oblast saobraćaja je posebno regulisana propisima. Ovde smo fokusirani samo na jedan segment, na saobraćaj na putevima, odnosno sve ono što se pod tim podrazumeva.
Niko, nikada, nije do kraja sagledao koliki je značaj ove teme. Da li je neko posmatrao saobraćaj kao nešto u čemu svaki pojedinac provodi bar 20% (a neki i znatno više, vozači profesionalci 50%) aktivnog dnevnog vremena? Svako kretanje (peške, biciklom, vozilom, javnim prevozom... ), od trenutka napuštanja objekta je saobraćaj, čekanje na pešačkom prelazu je saobraćaj, igra na ulici je saobraćaj... Svaka aktivnost u kojoj se primenjuju pravila saobraćaja ili se odvija na saobraćajnoj površini je saobraćaj. A nešto na šta se utroši toliko ukupnog vremena po logici stvari mora biti veoma važno. I to ne samo zbog utroška vremena već i opasnosti, što valjda nije potrebno obrazlagati. Samo ću navesti da se vozilo u pravu definiše kao „opasna stvar“, odnosno stvar čija redovna upotreba shodno njenoj nameni, sama po sebi predstavlja rizik i nosi opasnost (isto se tretira kao i oružje npr.). Čak i prosto kretanje pešaka po trotoaru nosi rizike, ne samo za pešaka već i druge.
Propisima je predviđeno sprovođenje mera saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja u cilju (citat iz zakona): „sticanja znanja, veština i neophodnih navika, kao i unapređivanja i učvršćivanja pozitivnih stavova i ponašanja značajnih za bezbedno učešće u saobraćaju“.
Propisano je da odgovornost za navedeno imaju svi, počev od porodice, preko državnih organa i institucija, organa lokalne samouprave, vaspitno-obrazovnih ustanova, Аgencije za bezbednost saobraćaja, javnih službi, stručnih i naučnih institucija, sredstava javnog informisanja do udruženja i grupa građana. Da li se sprovode mere saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja, odnosno da li svi pobrojani izvršavaju svoje obaveze?
Takođe, propisima je predviđen i niz aktivnosti u funkciji unapređenja bezbednosti saobraćaja na putevima, razne vrste saradnje i usklađenog obavljanja poslova između gore navedenih lica, kao i iniciranje i praćenje preventivnih i drugih aktivnosti u ovoj oblasti. Ali, pored sporadičnih akcija (reklamni spotovi početkom školske godine, poneki prilog u informativnim emisijama, nekavi pamfleti, sporadične tribine, predavanja i sl.) i tradicionalne manifestacije pod pokroviteljstvom Auto moto saveza Srbije „Šta znaš o saobraćaju“, koja se sprovodi više-manje po inerciji (i zbog obaveze nosioca javnog ovlašćenja u vezi saobraćaja na međunarodnom planu), čini se da nešto nedostaje.
U školama, iako su one nekada igrale značajnu ulogu u ovom procesu, saobraćaju je, pogotovo u nižim razredima, po nastavnom planu i programu posvećeno par časova ukupno. Realno, ne stigne se odraditi ni jedan kompletan čas godišnje (sprovedena anketa među nastavnicima). Da li je to prihvatljivo za ovako važnu temu? A opet, propisima je predviđena obaveza za škole da sporovode obuku iz saobraćaja a da im nisu data nikakva pomagala, literatura niti pomoć.
Dalje, pojačana kontrola saobraćaja i oštrije kažnjavanje mogu dati rezultat samo kratkoročno, što se jasno pokazalo. Ne treba zalečivati posledice nego lečiti uzroke.
Svedoci smo toga da kod nas pravila saobraćaja ne znaju ni vozači sa decenijskim iskustvom. Da se greši u osnovama. A ponajviše se greši u odnosu i u stavu. Lično sam anketirao instruktore u auto- školama o njihovim zapažanjima, te mnoge vozače profesionalce (taksiste, vozače u javnim prevozu, vozače kamiona....) o njihovom znanju. Zapanjujće je koliko je neznanje i to ne samo o novinama (diskutabilno je da li su novine ako su donete još 2009. god.), već i o osnovama. Recimo šta je i koliko traje zaustavljanje a šta parkiranje, gde se sme zaustaviti i parkirati, šta je oprema a šta uređaj na vozilu, šta se mora imati i kada se koristi, gde je dozvoljeno polukružno okretanje, šta tačno znači neki znak ili oznaka na kolovozu .... Redosled prioriteta u postupanju, naučna je fantastika. Veliki procenat vozača ne daje ni znak pomoću pokazivača pravca kod promene saobraćajne trake, niti ima svest zašto je to obavezno. Pogledajte kolike gužve pravi nepoštovanje pravila da se ne ulazi raskrsnicu ako nema mogućnosti za bezbedan prolazak. Većina vozača zna samo kolokvijalne nazive saobraćajnih znakova ali ne zna tačno niti u potpunosti kakvu obavezu koji znak predviđa. Najneverovatnije je da jedno od osnovnih pravila, obavezu propuštanja vozila koje dolazi sa desne strane, ogroman procenat vozača uopšte ne razume, pogotovo ako postoji bilo kakvo skretanje ili ukrštanje više pravaca ili kružni tok (pogotovo ako su već ušli u isti). Ako ne razume, kako će ga primeniti? Instruktori vožnje (koji imaju svakodnevni neposredni uvid u postupanja drugih vozača) jedinstveni su u oceni da velika većina vozača sa dugogodišnjim iskustvom ne bi sada prošla test poznavanja pravila.
- Šta nedostaje?
E sad, neznanje je jedno, ono što se ne zna može se naučiti (ako se to želi, naravno), ali postoji veći problem koji eliminiše želju za učenjem, koji je mnogo je ozbiljniji. To je nedostatak svesti o svemu navedenom. Nije glavni problem mladog vozača to što je mlad i neiskusan, što nema znanje ni veštinu, što ne ume da proceni sitaciju, već što je (u većini slučajeva) pogrešno vaspitan. Što mu nisu usađene prave vrednosti i obrasci ponašanja.
Ne može se od auto-škola očekivati da urade sve, prve svega ono što je porodica trebalo da učini. Kandidat za vozača koji dolazi u auto-školu na obuku za određenu kategoriju već mora biti vaspitan pravilno i da ima osnovna znanja o saobraćaju (ali i druga znanja, recimo o kompjuterima da bi uopšte mogao da prati nastavu i polaže test).
Svest o tome čemu pravila služe i potrebi njihovog poštovanja nije značajna samo za saobraćaj kao jednu oblast, već uopšteno za funkcionisanje čitavog društva. Svest o poštovanju pravila, prvenstveno radi zaštite i korisnosti po sebe a ne zbog straha od kazne je srž vaspitanja i obrazovanja. Ko u najmlađem uzrastu shvati pravilno zašto se ulica prelazi samo na obeleženom mestu, kasnije će shvatati i zašto je važno poštovati sva druga pravila, pisana i nepisana. Shvatiće, recimo da se račun mora platiti, da neplaćanje poreza iako ne vidi direktnu vezu, ipak posredno uzrokuje rupe na putevima, redove u zdravstvenim ustanovama, nestanak struje.... Shvatiće da bez pravila nastaje haos u kome društvo ne može da funkcioniše. Shvatiće u pravom smislu, da, iako je čovek slobodan da radi šta želi, to nije bezuslovno, da se tim ponašanjem ne smeju ugrožavati druge osobe, niti njihove slobode i prava. Društvo čine pojedinci, koji se moraju ponašati odgovorno da bi to društvo funkcionisalo.
Naravno, ne može se očekivati od svakog pojedinca da sam dođe do zaključaka u vezi s tim, da shvati sve ovo, već se zato se sa edukacijom mora početi od malena, i to raditi sistemski, u kontinuitetu. Jedino tako može da se gradi funkcionalno društvo. Zato se mora učiniti napor da se u tom procesu od nečega krene.
Ono što pre svega nedostaje je, sistemski i kontinuiran pristup u obrazovanju i vaspitanju. Bez toga cela priča o izmenama propisa, oštrijoj kaznenoj politici i pojačanoj kontroli nema nikakav smisao i ostaje bez efekta.
Ovde držimo fokus na saobraćaju, ali poenta priče je mnogo šira. Mnogo je bitnije, kako je u zakonu rečeno: „učvršćivanje pozitivnih stavova i ponašanja značajnih za bezbedno učešće u saobraćaju“ nego samo „sticanje tehničkih znanja, veština i neophodnih navika“. Značenje saobraćajnih znakova može se naučiti a tehnika vožnje savladati, ali pre svega toga treba stvoriti svest kod svakog zašto je važno ponašati se odgovorno. Akcenat je na odgovornosti. I tehnički savršen vozač (vozač profesionalac ili sportski vozač npr.), koji vlada svim veštinama i zna da kontroliše vozilo u svim situacijama može biti neodgovoran učesnik u saobraćaju (što se često dešava) ako krši pravila.
Poštovаnje propisа iz oblаsti bezbednosti sаobrаćаjа ne treba posmatrati samo kao obavezu, zato što postoje kаznene mere zа učinioce, već zato što se njihovim nepoštovanjem stvara društvenа opаsnost. Najgore posledice kršenja propisa nisu kazne i druge mere, već stradanje ljudi i uzrokovanje materijalne štete. Poštovаnje pravila sаobrаćаjа prvenstveno je stvar obrazovanja, kulture i vaspitanja, odnosno svesti pojedinca čemu pravila služe, ali i svesti o stalnoj potrebi učenja i usavršavanja svojih znanja i veština, kao i realnog sagledavanja sopstvenih sposobnosti. Recimo, svaki pešak koji prelazi ulicu na nebezbednom mestu mora imati svest da time ne ugoržava samo sebe, već i druge učesnike u saobraćaju. Posledica takvog ponašanja neće biti samo povreda ili smrt tog neodgovornog pešaka, već posledice trpe i druga lica, na prvom mestu njegova porodica, ali i vozač koji ga je povredio te porodica tog vozača itd. A trpi i celo društvo. Da li neko razmišlja o tome koliko košta medicinsko zbrinjavanje povređenih, o invalidima i sredstvima koja se moraju obezbediti za njihovo izdržavanje i negu, o socijalnim davanjima onima koji su izgubili roditelje i hranioce, o izgubljenim narednim generacijama...? Čak i da kazne posmatramo kao prihod, to nije isplativo razmišljanje. Zašto? Najviši iznos kazne koja se može naplatiti od vozača je 150.000 dinara, a predviđen je za najteže prekršaje, za ponašanja koja gotovo sigurno uzrokuju najteže posledice (recimo vožnja u stanju potpune alkoholisnosti, kretanje u naselju brzinom većom za 70 km/h od dozvoljene i sl). Samo jedna srednje komplikovana hirurška intervencija košta nekoliko puta više, a gde su transport povređenih, bolnički dani, ortotičko-protetička pomagala i drugi troškovi?
Zato tvrdim da ograničenje snage vozila kojim „mladi“ vozači mogu da upravljaju ili ograničenje vremena u kome mogu voziti ili ograničenje brzine kretanja na 90% od dozvoljene brzine, nemaju nikakvog smisla kao mere same za sebe. Pa i „slab“ automobil u podne po sunčanom danu može nekoga odvesti u smrt. Kakva je razlika da li neko upravlja vozilom u 20 h ili 24 h ili u 1 h izjutra? Ako govorimo o vidljivosti, mrak zimi pada već u 17 h, a u 1 h izjutra je sigurno manja gužva u saobraćaju. U slučaju čeonog sudara kakva je razlika da li se neko na motoputu kretao brzinom od 100 ili 90 km/h, čak i da ne uzimamo u obzir uticaj brzine kretanja drugog vozila i delovanje fizičkih zakona (slaganje i multiplikaciju sila)?
A pogledajte tek kako se ponašaju biciklisti ili pak vozači mopeda, kako voze i koliko rizikuju. U koliko nezgoda oni učestvuju i koliko nezgoda izazivaju? A mopedi su po snazi najslabija motorna vozila i njihovi vozači su opasni po sebe pre svega. A taj isti neodgovorni vozač mopeda sutra će sesti u automobil i postaće opasan i po druge.
Po meni, najbitnije je tom mladom vozaču usaditi osećaj da se sedanjem za upravljač preuzima ogromna odgovornost, ne samo za ličnu već i za bezbednost drugih.
Koliko se značaja daje odgovornosti koju vozač ima, govori činjenica da se stranoj terminologiji (recimo u Sjedinjenim Američkim državama) upotrebljava izraz „Driving privilege”, gde se o pravu na upravljanje vozilom govori kao posebnoj privlegiji, čime se daje poseban značaj i ustanovljava svest o odgovornosti koja se preuzima. Recimo i to da se u toj terminologiji kao najvažnije ističe „deljenje puta sa drugim učenicima“ („Sharing the Road”), i obaveza „odbrambene“ vožnje“ („Defensive Driving”) koja podrazumeva konstantno obraćanje pažnje na uslove vožnje, obavezu planiranja unapred i predviđanja mogućih opasnosti, kao i preduzimanja pravovremenih akcija radi izbegavanja saobraćajnih nezgoda. Znači, prevashodno se insistira na odnosu prema drugima i svesti koju vozač mora ima, da radi nešto što nosi veliki rizik i da nije sam na putu.
Napred sam govorio o obavezama. A šta je sa obrascima korisnog (da ne kažem lepog) ponašanja na koje ne obavezuje neki propis? Šta je sa uljudnosti, kulturom, solidarnošću? Da li npr. svako ko vozi po kiši razmišlja o pešacima koji su na trotoaru? Da li razmišlja da smanji brzinu ako vidi baru ispred sebe? I to iz najmaje dva razloga. Prvo zbog bezbednosti i da bi sačuvao vozilo, jer ne zna kolika je rupa ispod. Drugo, zbog pomisli, da li bi njemu bilo prijatno da ga neko „okupa“ dok čeka prelazak ulice?
- Da li je moguć drugačiji pristup?
Na osnovu navedenih razmišljanja nastao je projekat pod nazivom „Siguran smer – vodič kroz pravila saobraćaja“. Projekat nije samo edicija knjiga, već sistem prezentovanja saobraćajnih pravila i usvajanja istih u procesu kontinuiranog učenja.
U pisanju knjiga koje čine ediciju, kao literatura korišćeni su isključivo propisi, prvenstveno oni kojima je reguliasana oblast saobraćaja kad nas, pre svega Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, te brojni podzakonski akti doneti na osnovu njega (razni pravilnici kojima su uređeni saobraćajna signalizacija, registracija vozila, vozačke dozvole, način vršenja kontrole i neposrednog regulisanja saobraćaja na putevima, itd.). Dalje, Zakon o javnim putevima, Zakon o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, Zakon o prevozu tereta u drumskom saobraćaju, Zakon o transportu opasnog tereta, Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, razni međunarodni ugovori i konvencije, ali i propisi iz drugih oblasti, npr: Krivični zakonik, Zakon o prekršajima itd.
U pravljenju koncepta, prvobitno sam pošao od proste ideje da napravim neku vrstu priručnika o pravilima u saobraćaju, pošto ih kod nas na tržištu praktično nema a i ti napisani objavljeni su u malim tiražima, slabo se prodaju ili se ni ne mogu pronaći. Nije problem samo to što su neopravdano skupi, već što su zastareli po konceptu, nesuklađeni sa izmenama propisa, dakle, daju nevažeće (netačne) informacije i pružaju premalo nepotpunih informacija (nemaju čak ni sve preko potrebne). Osnovna ideja je da se daju ispravne, tačne, kompletene (u potpunosti) sve potrebne informacije a ne da neko paušalno pravi izbor i odlučuje šta je važno.
Za mlađe kategorije bukvalno ne postoji ništa sa čim bi upoređivali jer jedina knjiga koja postoji na tržištu (davno urađena) je slikovnica (bojanka sa igricama na CD) namenjena baš maloj deci, iako je navedeno da je za uzrast od 5 do 12 godina. Jednostavno, taj raspon je preveliki, a nema nivoa ni postupnosti u izlaganju. Znanje koje moraju da imaju deca od 5 godina svakako ne može biti isto kao kod dece sa 12 godina. Deca od 5 godina nigde ne idu sama bez pratnje odraslih a deca od 12 godina mogu samostalno da voze bicikl na javnim putevima (znači da su ravnopravni učesnici u saobraćaju - vozači). To je prosto neuporedivo.
A postoji i nešto neverovatno. Recimo, zakonom je propisano da biciklista pri skretanju ili promeni pravaca mora da daje odgovarajući znak rukom. Ali nigde nije propisano (ni u zakonu ni u podzakonskom aktu) kako izgledaju ti znaci. I takvim stvarima se bavim u ediciji „Siguran smer“.
Drugo, ranija izdanja su previše uskoteritorijalno orijentisana. A ideja je valjda da ko savlada pravila saobraćaja u Srbiji, može bezbedno učestovovati u saobraćaju bilo gde u svetu, čak i tamo gde postoje neka posebna ili specifična pravila, gde se saobraćajna signalizacija razlikuje, jer će razumeti principe.
Međutim, kada sam osmislio tu knjigu shvatio sam da je sama za sebe besmislena, da neće proizvesti željeni efekat. Da cela stvar mora biti šire i bolje postavljena. Da je potreban neki sistem postepenog usvajanja pravila i stalnog ponavljanja naučenog, daljeg produbljivanja znanja, te primene svega toga.
Informacije koje se daju u ediciji „Siguran smer“ su tačne, ispravne, važeće i kompletne (objedinjene iz više propisa a ne samo iz jednog).
S druge strane, ispostavilo se da su „trećaci“ (uzrast trećeg razreda osnovne škole) najnepažljivi i da najviše stradaju u saobraćaju. Pretpostavka je da deca u tom uzrastu stiču nerealno samopuozdanje, jer rutina utiče da se manje plaše ali i dalje nemaju svest o nedostatku znanja i iskustva, te su samim tim manje oprezna i opuštenije se ponašaju. Zato proces intenzivnog učenja započinjemo od tog uzrasta, mada i mlađe kategorije mogu da koriste ove knjige uz pomoć roditelja i nastavnika.
Ovaj serijal knjiga kao mali korak ka postavljenom ciju, bezbednom saobraćaju, proizvod je različitih iskustava, proučavanja osnova psihologije i načina na koji se se pravila saobraćaja uče u drugim državama, kao i uporednog zakonodavstva (propisa drugih država). Uzor je potražen u priručnicima za učenje pravila saobraćaja iz razvijenjiih (da ne kažem praktičnijih ipak) država, u kojima je broj fatalnih saobraćajnih nezgoda doveden u neke prihvatljive okvire (ako se uopšte može govoriti o prihvatljivom). Ali, nikako nije kopija tih uzora već je koncept prepakovan i sistem dodatno nadograđen i razrađen.
U izlaganju teksta, pored logike, veoma se oslanjam i na vizuelni pregled, tako da su tekstovi pregledni, jasni za razumevanje i lako se pamte. Koristim neke principe pisanja i predstavljanja, koje sam lično ustanovio u toku svog dosadašnjeg rada, a koji su se pokazali kao veoma primenjivi.
Jer, stečeno znanje mora biti primenjivo na realne životne situacije. Nije svrha učenja položiti test već moći primeniti stečeno znanje. Zbog neke greške na testu može se samo „pasti“ ispit a u realnoj situaciji zbog iste te greške izgubiti život ili oduzeti nečiji.
Dakle, iskorišćen je drugačiji pristup od onog koji kod nas vlada decenijama unazad. Sistem predstavljanja putem skica različitih situacija uglavnom je napušten, jer je kontraproduktivan. Skice mogu da postoje samo kao pomoćna sredstva radi pojašnjenja, nikako radi učenja. Poenta je u prihvatanju pravilnog ponašanja i razumevanju pravila (shvatanju principa) a ne u učenju testnih situacija i rešavanja zadataka na testu. Test kao forma je statistički model u suštini. Metodologija sastavljanja testa (naučni interdisciplinarni model) je u zavisnosti od broja ponuđenih odgovora (3 ili 4) uvek ista i čak i onaj ko ništa ne zna, ako mu radi osnovna logika, ima 50% šanse da test prođe. Zašto? Upravo zbog metodologije i principa sastavljanja testova, gde je (kod testova sa 4 odgovora) jedan ponuđeni odgovor na pitanje uvek totalno pogrešan (tzv. odgovor za eliminaciju apsolutnih neznalica), znači odbacuje se kao besmislen, drugi je sličan tačnom ali postoji logička greška (npr. umesto 1500 piše 5100 i sl.), koji logičko razmišljanje odbacuje, jedan je približno tačan a samo jedan potpuno tačan. Dakle, ukoliko izbacimo dva odgovora koje logika odstranjuje, ostaje 50% šanse da se nasumičnim izborom pogodi pravi odgovor. Kod testova sa tri ponuđena odgovora još je lakše jer treba odbaciti samo jedan besmislen odgovor.
Ako u pravljenju sistema učenja pođemo od toga da je zadati cilj položiti test, nema realnog ni primenjivog znanja. Pogledajte šta o primenjivom znanju dece u Srbiji govore PISA testovi. Nisu naša deca lenja i neinteligentna i nije tačno da ne uče, već je to rezultat sistema predavanja i ispitivanja koji vlada poslednjih godina. Ako se vratimo na pravila saobraćaja, gde ćemo većinu situacija naučiti tako što ćemo zapamtiti skicu situacije, to znanje nije primenjivo. Misaoni proces je takav da se jednostavno uvek traži prepoznavanje modela, te ako nema potpunog podudaranja nema ni pravilnog zaključka. S druge strane ako se jednom upadne u grešku, ne može se izaći iz zatvorenog kruga, zbog psihološkog procesa tzv. pristrasnog potvrđivanja, kada se ne razmišlja ispočetka nego uporno traži potvrda i opravdanje za ono što je već zaključeno. E upravo to je pogrešno. Ovakav pogrešan model vlada kod nas u svim segmetnima. Nasuprot tome, najvažnije je shvatiti princip, koji se onda, jednom prihvaćen, primenjuje u svim varijacijama koje realan život nameće. Dakle, isto kao što se primenjuje matematička formula, koja je uvek ista samo se menjaju konkretne vrednosti (nepoznate) u zadatku.
U saobraćaju za donošenje pravilne odluke nikada nema više od par sekundi vremena, i nema prostora za analizu situacije, već se reaguje mehanički kako je naučeno, što znači da je najvažnije pravilno shvatiti princip. A još važnije je prihvatiti da se poštovanjem pravila (obaveze, ograničenja ili upozorenja) može preduprediti situacija u kojoj se mora reagovati u sekundi (npr. ako se na vreme smanji brzina nema potrebe za naglim kočenjem i izbegavanjem opasnosti i sl.).
Još nešto, veoma bitno. Učenje, bilo čega, nikada nije završen proces. Stalno postoji potreba da se ono što je naučeno obnovi i proširi. Pravila (propisi) se stalno menjaju jer se menjaju okolnosti (razvoj tehnike i sl.), a „nepoznavajne propisa škodi“ (Ignorantia legis nocet) kaže stara latinska poslovica. Neznanje nije opravdanje, jer važi pretpostavka da se neke stvari jednostavno moraju znati. Svaki učesnik u saobraćaju (vozač pre svega) mora da zna sva važeća pravila saobraćaja i dužan je da se upozna sa svakom izmenom propisa.
- Obrazovanje kao ključna karika
Ideja koju godinama zastupam je uvođenje nastavnog predmeta u škole (kao posebnog ili kao segmenta u okviru nekog drugog) koji bi se bavio ovim temama. Reč je o tome da se u našem školskom sistemu stalno uvode novi predmeti a ne procenjuje korisnost onih postojećih, da li su ta znanja prevaziđena ili možda beskorisna, tj. ne radi se korekcija nastavnih planova i programa u cilju sticanja upotrebljivih znanja. Deca realno jesu preopterećena a za tim nema potrebe. Da li svako mora da zna napamet periodni sistem elemenata, opis svega u njemu, po elementima i grupama itd. (što se recimo zahteva) ili je za one koji se neće baviti hemijom u životu dovoljno osnovno znanje o tome? Da li se mora znati tačna godina „kada je Milutin došao na presto“ (citat iz popularnog domaćeg filma) ili je dovoljno znati priču o Nemanjićima i razumeti istorijske procese i okolnosti? Nasuprot tome, da li svako mora da zna šta znači crveno svetlo na semaforu? Da ne budem pogešno shvaćen, lično sam veliki ljubitelj istorije (kojom se i bavim). Reč je o tome, čemu škola služi, šta treba učiti u školi a šta ostaviti pojedincu kao ličnu i profesionalnu nadgradnju. Na primeru istorije možda najbolje mogu pokazati neispravnost vladajućeg koncepta. Istorija kao nauka ima više zadataka, a služi nam da bi znali prošlost, odnosno to je ono na čemu se sada (a i ranije) uporno insistira u školi. Lepo je znati prošlost, ali to po meni nije svrha istorije. Istorija nam pre svega služi da bi učeći prošlost razumeli sadašnjost, i još važnije, da bi predvideli blisku budućnost. Znati znači razumeti nešto a ne imati informaciju o tome. Taj koncept treba da vlada svuda, da prožima sve sfere, da se znanja iz različitih oblasti prepliću. Jer, učeći istoriju npr. možemo regulisati i saobraćaj. Recimo, da projektanti malo bolje znaju istoriju i analiziraju istorijske podatke o razvoju gradova i povećanju broja stanovnika u njima, bolje bi ulice bile projektovane i bilo bi manje gužvi u saobraćaju te time i manje nezgoda. Jer, ne bi se tako često radile rekonstrukcije ulica. Ako neko sada, pri rekonstrukciji ulice na mestu gde je moguće da umesto porodične kuće sa dvorištem nikne stambena zgrada, ne predvidi vodovodnu cev dovoljnog profila koja može zadovoljiti i te buduće potrebe, eto gužve i haosa u saobraćaju kada se ta ulica zatvori radi postavljanja novih cevi. A pored vodovodnih imamo i kanalizacione, elektro, telefonske i druge vodove... Malo se šalim ali poenta se može shvatiti.
A sada imamo saobraćajno obrazovanje u školama kao obavezno (bar je tako prezentovano). Možda ne znate, saobraćajno obrazovanje je uvedeno u škole, ako je verovati onome što je rečeno na televiziji. Ali, kako to obično biva kod nas, sve je urađeno na brzinu, bez nekog plana šta i kako raditi. Neke obuke nastavnika su navodno rađene (policija je navodno trebala biti uključena), ali ništa se ne zna tačno.
A istina je da nije uveden poseban predmet, već je to učinjeno preko promene promene planova postojećih predmeta, propisivanjem programa i povećanjem broja časova posvećenih saobraćaju. Ali nema plana nastave, nema udžbenika, što praktično znači neka se snalazi kako ko ume. Samo jedno pitanje, ako nije propisan plan, kako znati šta deca treba da nauče i savladaju i kako ih oceniti ako to ne znate? A trenutno nema nikakvih udžbenika u vezi saobraćaja (ne postoje), niti pomoćne literature, čak ni nastavnici nemaju odakle da pročitaju ono što bi trebalo da predaju.
Još nešto, veoma bitno. Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima predviđeno je da svaka auto škola pre početka sprovođenja teorijske obuke mora da obezbedi svakom kandidatu, na trajno korišćenje, stručnu literaturu za osposobljavanje kandidata za vozače. A ta literatura praktično ne postoji, jer nijedna knjiga nije do sada akreditovana kao udžbenik. Time što se objavljuju rešeni testovi na web sajtvoima i sl. ne ispunjava se ta obaveza. Štaviše, time se krši više propisa, od onih koji štite autorska prava do onih koji se odnose na dozvoljnost objavljivanja nečega.
A rešenje za ovu nemoguću situaciju je tu i spremno, i zove se „Siguran smer“.
Edicija „Siguran smer – vodič kroz pravila saobraćaja“, podeljena je u 3 knjige:
► Knjiga 1, „Siguran smer – vodič kroz osnovna pravila saobraćaja“, namenjena je uzrastu nižih razreda osnovne škole, prvenstveno za treći i četvrti razred, a mlađe kategorije mogu da koriste ovu knjigu uz pomoć roditelja i nastavnika.;
► Knjiga 2, „Siguran smer – vodič kroz važnija pravila saobraćaja“, namenjena je uzrastu viših razreda osnovne škole;
► Knjiga 3, „Siguran smer – vodič kroz kompletna pravila saobraćaja“, namenjena je svima, počev od uzrasta starijih maloletnika (srednja škola), onima koji se obučavaju za vozače, ali i vozačima sa iskustvom (da se podsete i upoznaju sa izmenama propisa).
Ove knjige su pravljene po konceptu za udžbenike, tako što je knjiga za najstariji uzrast rađena prema nastavnom planu i programu teorijske obuke za polaganje vozačkog ispita (kao udžbenik), koje propisuje ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove, dok su knjige za mlađe uzraste dobijene redukcijom i prilagođavanjem teksta uzrastu kome su namenjene (prezentuju se samo ona znanja koja su im potebna u određenom uzrastu).
- Pogled u budućnost
Nadam se da će izdanje knjige za najmlađi uzrast u saradnji sa udruženjem „Sigurne staze“ i podela iste nastavnom osoblju u školama, biti model i za druge. Da će se javiti i drugi sponzori, koji shvataju problem i imaju osećaj za ono što se naziva „društvena odgovornost“. Da će akcija zaživeti u širem obimu i da će biti obuhvaćena veća teritorija. Posmatrajmo ovo kao mogući početak priče na temu bezbednosti saobraćaja.
A ostaje i nada da će se u budućnosti nešto promeniti, da ćemo ipak krenuti u pravom smeru. Dok se to ne desi, svima nama koji učestvujemo u saobraćaju želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.
Nenad Jevtić, dipl. pravnik
