U današnjem svetu, dostojanstven život je praktično nezamisliv, bez prava na slobodno kretanje. Da bi se ovo osnovno ljudsko pravo ostvarilo, neophodno je pre svega, obezbediti pristupačnost saobraćajne i urbanističke infrastrukture za osobe sa invaliditetom.
Nadležne službe i institucije u R. Srbiji ne samo da ne primećuju osobe sa invaliditetom, već i same kreiraju prostor u kojem ne mogu ravnopravno učestvovati u saobraćaju.
Naši sugrađani sa oštećenim vidom, svakodnevno na postojećoj saobraćajnoj infrastrukturi nailaze na niz prepreka i barijera koje im onemogućavaju samostalno i bezbedno kretanje. Trotoari se često koriste kao parking mesta, što osobe sa oštećenim vidom primorava da stupe na kolovoz kako bi ih zaobišli, a to su situacije u kojima moraju da se oslone na sluh, ne bi li čuli da li u tom trenutku prolazi neko motorno vozilo. Takođe, česta je pojava da nesavesni vozači zaustavljaju ili parkiraju vozila na samom pešačkom prelazu, što takođe otežava njihovo kretanje.
Za osobe oštećenog vida prostorna orjentacija predstavlja složen i zahtevan izazov. Retke su lokalne samouprave u Srbiji u kojima postoji bar jedan trotoar koji je opremljen trakom vodiljom za osobe koje se kreću uz pomoć belog štapa.
Foto: https://www.facebook.com/stopbahatom
Javni gradski prevoz širom naše zemlje uopšte nije opremljen govornim automatom, kako bi osobe oštećenog vida mogle da čuju na kojoj se stanici nalaze. Takođe, autobuske stanice u zemlji nemaju razglas, kako bi se osobe oštećenog vida mogle upoznati sa redom vožnje.
Za osobe koje se kreću pomoću invalidskih kolica ili pomoću drugih pomagala, veliki problem predstavljaju visoki trotorari, visokopodni autobusi i sl. Ako pogledamo kako su uređeni prilazi i ulazi u javne ustanove, kao što su škole, fakulteti, domovi zdravlja, bolnice, javna i komunalna preduzeća itd., primetićemo da u većini slučajava ne postoje rampe, držači i sl., koje bi omogućile pristupačnost osobama sa invaliditetom tim ustanovama.
Problemi sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom u saobraćaju duboko zadiru u pitanje saobraćajne kulture, tolerancije, međusobnog razumevanja i poštovanja, kao i porodičnog vaspitanja. I tako imamo situaciju da vozači redovno parkiraju na mestima koja su rezervisana za osobe sa invaliditetom.
Ovde bih pomenu jedan primer, koji ilustruje (ne)stručnost, (ne)znanje i odgovornost donosioca odluka i kreatora sistema u R. Srbiji. Naime, reč je o ivičnjacima na prelazu pešaka preko kolovoza.
Propusnost pešačkog jeste sposobnost prolaska određenog broja pešaka u jedinici vremena na određenom prostoru.
Ivičnjaci usporavaju prelaz preko kolovoza, dovode do povreda i padova, dužeg zadržavanja osoba sa invaliditetom na kolovozu, ugrožavaju bezbednost saobraćaja i doprinose većem riziku od nastanka saobraćajne nezgode.
Nije retka pojava na našim putevima i ulicama da vozači nemaju razumevanja prema slabijim i ranjivijim učesnicima u saobraćaju, i da u situacijama u kojima su obavezni da stanu na pešačkom prelazu to ne čine, iako je ZOBS definisano da “Ukoliko su pešaci deca, nemoćna lica, slepe osobe koje se kreću uz upotrebu belog štapa i/ili psa vodiča, osobe sa invaliditetom koje se kreću u invalidskim kolicima, ili za kretanje koriste druga ortotičko – protetička pomagala, vozač je obavezan da zaustavi vozilo i da ih propusti.”
Ako saobraćajna struka koja je uključena u proces donošenja odluka, ne može svojim znanjem i autoritetom da reši pomenuti problem, kako onda da pričamo o kompleksnijim stvarima, kao što su saobraćajno planiranje i tehničko regulisanje saobraćaja?
Problem bezbednosti osoba sa invaliditetom u saobraćaju je kompleksan i višedimenzionalan i zavisi od više faktora, jer svaki oblik invaliditeta je različit i zahteva drugačiji pristup.
Kako bi uopšte počeli sa rešavanjem postojećih probleme i odgovorili na sve potrebe koje muče naše sugrađane sa invaliditetom moraju biti uključeni svi relavantni društveni čionici i nadležne državne institucije.
Ako želimo da stvorimo i omogućimo bezbedno učestvovanje u saobraćaju osobama sa invaliditetom neophodno je da se prilikom izgradnje novih saobraćajnica ili rekonstrukcije postojećih konsultuju upravo oni, kako bi ukazali na sve moguće probleme i prepreke sa kojima se svakodnevno susreću.
Rad Sigurnih staza podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
 Saobraćaj pripada osobama sa invaliditetom){kind=link}