Kako je počela saobraćajna revolucija u Holandiji i gde smo tu mi?
Često sam imao priliku da razgovaram sa kreatorima saobraćajne politike u Srbiji. U tim razgovorima sam predlagao i zastupao stanovište da moramo da se okrenemo primeni humanog inženjeringa i implementaciji koncepta održive urbane mobilnosti.
U razgovorima sam uvek insistirao na tome, da je ulica osnovni arhitektonski prostor grada i da mora da bude dizajnirana po meri dece, pešaka, osoba sa invaliditetom, biciklista, starijih lica i majki sa malom decom.
Nekako uvek sam dobijao isti odgovor, kod nas to nije izvodljivo, mi nismo Holandija, Danska, Švedska itd.
Svi ti razgovori su me podsećali na jedan tragičan dogođaj iz pomenute Holandije i kako je tamo sve počelo. Danas mogu samo da konstatujem, da se naši kreatori saobraćajne politike još uvek nalaze u sedamdesetim godinama prošlog veka.
Priča koja je ispred vas dogodila se sada već davne 1971. godine. Devojčica Simon Langenhof, stara 6 godina, ubijena je dok je išla biciklom do škole. Udario je vozač koji je prebrzo vozio.
Njena smrt i pokret koji je pokrenuo njen otac Vic Langenhoff, novinar, promenili su celu zemlju i spasili hiljade života Holanđana.
Vic Langenhoff se udružio sa drugim roditeljima stradale dece, sa kojima pokreće kampanju za promenu saobraćajnog sistema. U svojim novinama u septembru 1972 piše sledeće „Nekoliko ljudi je ustalo koji žele da probiju apatiju sa kojom Holanđani prihvataju svakodnevno ubijanje dece u saobraćaju”. Takođe je objavio je manifest za promene: „Ne zalažem se za autoputeve sa 22 trake, već za bezbedne biciklističke staze”.
Njegov manifest je pokrenuo pokret Stop de Kindermoord (Stop ubistvu dece).
Te godine više od 400 dece je poginulo u saobraćajnim nezgodama. Njegova ćerka Simone Langenhof je bila samo jedna njih.
Članak Vika Langenhofa je došao i do Evropskog parlamenta. Martje Van Puten, bivša poslanica u Evropskom parlamentu, rekla je za Gardijan: „Ulice više nisu pripadale ljudima koji su tamo živeli, već ogromnim saobraćajnim tokovima”.
Predstavnici pokret su počeli da organizuju demonstracije, blokiraju saobraćajnice, organizuju tribine, rade edukativne kampanje, preuređuju ulice po meri dece, posećuju i razgovaraju sa političarima i sl.
Protesti su redovno održavani i bili su sve organizovaniji, masovniji i glasniji. To je sve uzburkalo duhove među političkom i stručnom elitom koju su smatrali odgovornom zbog smrti dece.
Zbog poražavajućeg stanja bezbednosti saobraćaja kod nas je formirano Udruženje roditelja stradale dece u saobraćaju i Savez udruženja Institut za urbanu mobilnost. Naime, svakog meseca jedno dete pogine i nešto više od 110 dece bude povređeno u saobraćajnim nezgodama na putevima R. Srbije. Kreatori saobraćajne politike ćute na molbe, predloge, sugestije, akcije i delovanje ova dva udruženja.
Holandska Vlada je podržala pokret Stop de Kindermoord i na kraju su počeli da proizvode ideje za bezbednije ulice i inkluzivniji urbanizam.
Vlada je ubrzo pokrenula i kampanju "Nedelja bez automobila". Zahvaljujući protestima i manifestu ožaloščenih roditelja, došlo je do razvoja prvih namenskih biciklističkih ruta kasnih 1970-ih.
Holanđani su nastavili da eksperimentišu sa biciklističkom infrastrukturom, zonama usporenog saobraćaja, raznim saobraćajno-tehničkim merama, gradskim centrima bez automobile i sl. - što je utrlo put trenutnoj saobraćajnom politici koju danas vidimo u Holandiji.
Iskreno govoreći, većina zemalja 70-ih godina nije imala dalekovidnost da izgradi infrastrukturu po meri dece, pešaka, biciklista i osoba sa invaliditetom. Najbolje vreme za početak je bilo tada - ali naši kreatori saobraćajne politike još uvek nisu ni blizu početka.
Primera radi, autor ovih redova je sa svojim udruženjem dao savremen model saobraćajnog planiranja po meri dece, pešaka, biciklista i osoba sa invaliditetom primenom geografskih informacionih sistema za grad Bor (www.bicibor.rs i www.pristupacnostbor.com ). Međutim, donosioci odluka su sve to odbili i imao sam dosta problema od strane kreatora saobraćajne politike u R. Srbiji. Jednostavno, ako ste na strani slabijih i ranjivijih u saobraćaju, sledi vam poništavanje od struke i esnafa kome pripadate.
Simon Langenhof nikada nije uspela da vidi bolju budućnost stvorenu u njeno ime. Ali hiljade porodica su spasene od istog gubitka i tuge kao rezultat kampanje koja je usledila.
Naša priča se prirodno nadovezuje na citat F.M. Dostojevskog “Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta” i na vraćanju karte Ivana Karamazova, koji ne želi da učestvuje u kreiranju idealnog sistema koji je zasnovan na patnji dece.
Nikad nije kasno da naše ulice, kvartove, blokove i naselja vratimo deci.
Znamo šta treba da se radi. Ideje, rešanja i inovacije postoje. Imamo kadar koji to može da sprovede u delo. Znamo sve šta nam je potrebno. Jedino što nemamo je politička elita koja to želi da sprovode u delo.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
Izvor fotografija: X profil Adam Tranter @adamtranter
Korišćeni izvori:
