Verovatno se mnogi od vas pitaju: kakav je to pokret, koja ideja stoji iza jedne „obične“ biciklističke vožnje, koja se iznova i iznova ponavlja više od trideset godina? Zašto su predstavnici vlasti, ne samo kod nas već i širom sveta, neretko reagovali oštrim policijskim merama, pa čak i hapšenjima i kako to da je bicikl postao sredstvo otpora prema autoidustriji i investitorskom urbanizmu?
Izvor: Critical Mass Flyer from 2002 by Hugh D’Andrade, Courtesy of Hugh D'Andrade
Kritična masa: od marginalizovanih biciklista do globalnog pokreta
Pokret "Kritična masa" (Critical Mass) započeo je 1992.godine u San Francisku kao odgovor na marginalizaciju biciklista u urbanom saobraćaju. U to vreme, infrastruktura je bila prilagođena isključivo motornim vozilima, što je ugrožavalo bezbednost i mobilnost biciklista, pešaka, dece, osoba sa invaliditetom i starijih lica.
Prva vožnja pod imenom Commute Clot se dogodila 25.09.1992. godine i okupila je oko 50 učesnika, s ciljem da zajedničkom vožnjom kroz grad skrenu pažnju na prisustvo biciklista i potrebu za ravnopravnim tretmanom u saobraćajnom sistemu.
Nakon događaja, učesnici su otišli u lokalnu prodavnicu bicikala na projekciju dokumentarnog filma Teda Vajta “Return of the Scorcher”, o biciklističkoj kulturi u Holandiji i Kini u poređenju sa onom u Sjedinjenim Američkim Državama.
Pomenuti film je upravo kumovao imenu "Kritična masa", gde je prikazana praksa kineskih biciklista koji čekaju da se okupi dovoljan broj vozača kako bi zajedno, kao grupa, bezbedno prešli raskrsnicu.
Ova metafora oslikava suštinu pokreta: okupljanjem dovoljnog broja biciklista stvara se "kritična masa" koja može privući pažnju i zahtevati promene u urbanomi saobraćajnom planiranju.
Ubrzo nakon osnivanja, ideja se proširila na druge gradove u Sjedinjenim Američkim Državama, a potom i širom sveta. Svaki poslednji petak u mesecu, biciklisti bi se okupljali i zajednički vozili kroz gradske ulice, promovišući bicikliranje kao održiv, zdrav i efikasan način transporta i prevoza.
Danas je Kritična masa globalni fenomen, sa redovnim vožnjama u preko trista gradova širom sveta. Uprkos različitim lokalnim kontekstimai politikama, zajednička nit svih ovih okupljanja bila je želja za povećanjem vidljivosti biciklista, unapređenjem bezbednosti u saobraćaju i promocijom održive urbane mobilnosti.
Političke okolnosti i događaji koji su pokrenuli Kritičnu masu
Početkom 1990-ih godina, mnogi gradovi širom sveta suočavali su se sa rastućim problemima urbanizacije, uključujući zagušenje saobraćaja, zagađenje vazduhai nedostatak adekvatne infrastrukture za alternativne vidove prevoza. U tom kontekstu, biciklisti su često bili marginalizovani, suočeni sanasiljem u saobraćaju i nedostatkom podrške od strane lokalnih i državnih vlasti.
Političke okolnosti tog vremena, uključujući rastuću svest o ekološkim pitanjima i potrebu za održivim urbanim razvojem, doprinele su širenju pokreta Kritična masa na globalnom nivou. U mnogim gradovima, biciklisti su koristili ovaj format protesta kako bi izvršili pritisak na lokalne i državne vlasti da unaprede biciklističku infrastrukturu, poboljšaju bezbednost u saobraćaju i promovišu održive vidove transporta.
Kritična masa, kao oblik građanskog aktivizma, pokazala je da zajedničko delovanje može dovesti do značajnih promena u urbanim sredinama, podstičući dijalog između građana i vlasti i promovišući vrednosti solidarnosti, ravnopravnosti i održivosti.
Više o tome kako je pokrenuta saobraćajna revolucija u Holandiji pročitajte u kolumni “O jednoj saobraćajnoj revoluciji, blokadama, protestima i društvenoj promeni”.
Kritična masa od benignog protesta do globalne „opasnosti“ za autoindustruju, naftne kompanije i investitorski urbanizam
Pokret Kritična masa od svog osnivanja izražava jasan stav protiv dominacije autoindustrije i naftnih kompanija u urbanim sredinama. Ovaj otpor proizilazi iz uverenja da prekomerna upotreba motornih vozila i fosilnih goriva negativno utiče na kvalitet života, životnu sredinu (zagađenje vazduha, zagadjenje bukom, gubitak zelenih površina, stvaranje toplotnih ostrva...), bezbednost u saobraćaju, degradaciju urbanog prostora, itd.
Pokret se zalaže za smanjenje zavisnosti od automobila i promoviše alternativne vidove prevoza poput bicikliranja, pešačenja i javnog prevoza. Ova inicijativa je posebno značajna u kontekstu globalnih trendova koji ukazuju na potrebu za tranzicijom ka održivijim vidovima mobilnostiiplaniranju gradova po meri čoveka a ne mašine.
S obzirom na to da naftne kompanije igraju ključnu ulogu u snabdevanju fosilnim gorivima, Kritična masa se protivi njihovom uticaju na energetsku politiku, kao i nasaobraćajno i urbanističko planiranje gradova. Pokret ističe da je prelazak na obnovljive izvore energije i smanjenje potrošnje nafte neophodno za očuvanje životne sredine i borbu protiv klimatskih promena. Ova tranzicija postaje sve urgentnija, posebno u svetlu globalnih dešavanja koja utiču na stabilnost i održivost naftne industrije.
Pokret Kritična masa razotkriva i nebrigu za javni prostor, koruptivna ulaganja u kolosalne infrastrikturne projekte i potcenjivanje i diskriminaciju ranjivih učesnika u saobraćaju (deca, pešaci, biciklisti, osobe sa invaliditetom i sl.).
Izvor: https://www.reddit.com/r/CyclingMSP/
Ovaj pokret se, stoga, s pravom poistovećuje sa borbom protiv „investitorskog urbanizma“, gde se zelene površine, parkovi, trgovi, pešačke zone, trotoari i biciklistike staze žrtvuju radi novih parkinga, besmislenih zgrada i objekata, dok se javni novac neretko uliva u džepove političkih elita i njihovih partnera.
Kritična masa kao “pretnja”?
Svake poslednje nedelje u mesecu, biciklisti širom sveta oslobađaju uliceod motornog saobraćaja. Na prvi pogled, radi se o mirnom performansu, običnoj zajedničkoj vožnjii akciji.Ipak, ono što je suština jeste njihov otvoreni otpor prema saobraćajnoj i urbanističkoj politici, kojom vlast, uz logistiku moćnih lobija i investitora, gradove pretvara u asfaltne klanice i zagušljive garaže.
I upravo zato, širom sveta, Kritična masa nailazi na političku (a često i policijsku) represiju. Kada biciklisti, pešaci i drugi ranjivi učesnici u saobraćaju pokušaju da razbiju monopolski položaj automobila—kreću hapšenja, maltretiranja i skandalozne optužbe vlasti o „narušavanju javnog reda i mira“, etiketiranja, vređanja i sl.
Ako pogledamo primere iz inostranstva (od nastanka Kritične mase do današnjih dana), videćemo da su privođenja i policijske intervencije postale uobičajena mera protiv biciklista. Međutim, i u Srbiji smo imali sličnih slučajeva, gde su organi reda demonstrirali silu i prekomernu upotrebu ovlašćenja na miroljubivim skupovima.
Prema izveštajima portala nova.rs, policija je u više navrata legitimisala i zastrašivala bicikliste koji su se okupili tokom Kritične mase u Beogradu, pravdajući svoje poteze navodnim „bezbednosnim razlozima“. Slični incidenti su objavljeni i na danas.rs i mašina.rs, gde se navodi da se policija često poziva na proceduralne „trikove“, kako bi okupljanje proglasila nelegalnim ili „potencijalno nasilnim“. Time se perfidno krši pravo na mirno okupljanje i protest, a biciklisti se guraju u isti koš s huliganima.
Ovakva policijska praksa nije slučajna—ona se uklapa u širu sliku političke klime u kojoj je svaka kritika zvanične politike dočekana pendrekom ili bar prijavom. Prema izveštaju Danas (2021), vlast u Srbiji godinama pokazuje da neće tolerisati nikakav „udar“ u svoje megalomanske planove betoniranja, pa se čak i protesti protiv zagađenja ili gradnje mini-hidroelektrana najčešće završavaju policijskom pratnjom ili hapšenjima.
Kritična masa, svojim zahtevom da grad mora da bude planiran po meri čoveka, očigledno iritira vladajući aparat, koji se oslanja na krupni kapital, automobile i betonske kvadrate kao simbole napretka.
Da ne bude sve crno-belo, postoje primeri gradova gde se sistemski radi na poboljšanju biciklističke infrastrukture. Nažalost, ti slučajevi su izuzetno retki i uvek uslovljeni jakim pritiskom građanskih inicijativa. Vlast je spremna na “dijalog“ tek kada oseti masovno nezadovoljstvo i kritiku u medijima, ali neretko opet poseže za silom kada primeti da Kritična masa prelazi u političku arenu i poziva na sistemske promene.
U pojedinim gradovima, policija je čak rasturala vožnje ili ekspresno legitimisala svakog ko bi se zatekao s biciklom, uz obrazloženje da „ometaju redovan saobraćaj“. Paradoksalno, stvarni remetilački faktor su upravo automobili i vozači motornih vozila, koji se parkiraju na zelenim površinama i trotoarima, koji prolaze na crveno svetlo, voze pod desjtvom alkohola i psihoaktivnih supstanci, prekoračuju brzinu, izazivaju saobraćajne nezgode, stvaraju saobraćajni kolapsi, gužve sl.
Svakako, odnos između Kritične mase i političkih struktura ostaje dinamičan, oblikovan trenutnim društvenim, ekonomskim i političkim faktorima, kao i specifičnostima lokalnih zajednica.
Suština problema: Ko zapravo odlučuje o našim ulicama?
Kritična masa nije tek bezazleni skup entuzijasta i ljubitelja bicikliranja. Ona otvara ključno pitanje—ko donosi odluke o tome kako će grad izgledati i kome će ulice pripadati? U Srbiji, to često rade netransparentne komisije u gradskim službama, direktori javnih preduzeća bez valjanih referenci, i politički postavljeni „stručnjaci“.
Ove „elite“ projektuju grad za automobile, ignorišući potrebe pešaka, biciklista, dece, osoba sa invaliditetom i starijih lica. Svaki pedalj slobodnog trotoara pretvara se u parking, a svako drvo koje smeta „urbanizmu“ biva posečeno. Nije dovoljno reći da je vlast nezainteresovana—ona aktivno radi na tome da potisne Kritičnu masu i slične pokrete, jer oni utiču na nervni centar političke moći: investitorske dilove, povezanost sa naftnim i auto lobijima, jednom rečju sa krupnim kapitalom.
Politika betona i motorizacije, promovisana od strane vlasti i multinacionalnih kompanija, ima posledice po životnu sredinu, zdravlje ljudi, bezbednost i društvenu pravdu.Upravo zbog toga se predstavnici Kritične mase zalažu za inkluzivniji saobraćajni sistem, održivu urbanu mobilnosti i humani inženjering.
Ideja ravnopravnosti i solidarnosti u saobraćaju, sagledana iz ugla inkluzivnog saobraćajnog sistema, postavlja teren za saradnju i stvara kulturu brige i poverenja, koja je neophodna našem saobraćajnom sistemu.
U svom predhodnom tekstu “Borba za inkluzivniji saobraćajni sistem” objasnio sam kakva nam borba predstoji.
Ulica je osnovni arhitektonski prostor grada, a grad je naše ogledalo prema najslabijima.
Možemo slobodno reći da pokret Kritična masa polazi od zadate činjenice, da se uređenost i veličina jedne zajednice ogleda u njenom odnosu prema najslabijima. Kada je reč o saobraćaju i urbanizmu deca, pešaci, osobe sa invaliditetom, biciklisti, starija lica, trudnice i majke sa malom decom, su svakako najslabiji i najranjiviji članovi društva.
Jednom rečju, ulica je osnovni arhitektonski prostor grada, i nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih učesnika u saobraćaju.
Zbog toga, pokret Kritična masa zagovara da stručna i politička elita prihvati koncept održive urbane mobilnosti i humanog inženjeringa. Kod nas se upravo pomenuta “elita” bori protiv ovog koncepta, a saobraćajni sistem koji su kreirali vidimo čim izađemo na ulicu.
Koncept održive urbane mobilnosti upravo nudi inkluzivniji pristup u oblikovanju saobraćajnog prostora, posebno za ranjive učesnike u saobraćaju, imajući u vidu sve infrastrukturne i bezbednosne probleme sa kojima se susreću svakodnevno.
Takođe, inkluzivni saobraćaj je nemoguć bez primene humanog inženjeringa. Ovaj vid inženjerstva predstavlja skup saobraćajnih, urbanističkih, građevinskih, arhitektonskih i drugih mera sa ciljem formiranja jedinstvenog, bezbednog, ambijentalno prihvatljivog i podjednako dostupnog prostora za sve učesnike u saobraćaju. Na taj način im se obezbeđuje adekvatna infrastruktura i podrška, kako bi svi korisnici imali podjednako pravo i mogućnost za učestvovanje u saobraćaju.
Kritična masa i Srbija
Prema podacima, u Nišu postoje izgrađene biciklističke staze u dužini manjoj od 10 km, u Novom Sadu preko 100 km, u Subotici oko 15 km, u Beogradu oko 100 km. Sada se postavlja pitanje da li je ovo dovoljno i šta je sa drugim gradovima u Srbiji u kojima ne postoji biciklistička infrastruktura?
Zbog nepostojanja infrastrukture biciklisti u Srbiji su prinuđeni da se kreću kolovozom, gde ih vozači motornih vozila tretiraju kao vrstu stranog tela ili ometača saobraćaja, a ne kao sastavni deo saobraćajnog sistema.
Poražavajući podatak je, da godišnje, u saobraćajnim nezgodama, pogine oko pedeset i biva povređeno oko 1.500 biciklista!
Na nivou R. Srbije ne postoji jedinstveni rukovodeći dokument, koji se, u smislu saobraćajne politike, sveobuhvatno bavi principima biciklističkog saobraćaja i svim njegovim aspektima, koji postavlja osnovne pretpostavke, daje smernice za njegov razvoj i postavlja konkretne ciljeve.Ukratko bicikl nije prepoznat u našim saobraćajnim i transportnim politikama.
Upravo zboga je Dunavski centar za kompetenciju u saradnji sa domaćim i stranim ekspertima i biciklističkim udruženjima izradio nacrt Nacionalne strategije za razvoj bicikliranja u R. Srbiji 2022-2026. Strategija je predstavljena na prvoj Nacionalnoj biciklističkoj konferenciji “Budućnost na dva točka” u Novom Sadu. Kreatori saobraćajne politike u Srbiji su odbili da je prihvate i usvoje!
Takođe, Institut za urbanu mobilnost je dao predlog za unapređenje zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i poboljšanje uslova za bicikliste. Kreatori saobraćajne politike u Srbiji su odbili da usvoje!
Zbog svega navedenog, pokret Kritična masa prisutan je u nekoliko gradova u Srbiji, s ciljem promocije bicikliranja, bezbednosti u saobraćaju i održive urbane mobilnosti. Ove inicijative okupljaju građane različitih profila, koji zajedničkim vožnjama skreću pažnju na potrebu za unapređenjem biciklističke infrastrukture i prava biciklista.
Najistaknuti organizatori su udruženja Ulice za bicikliste iz Beograda i Novosadska biciklistička inicijativa iz Novog Sada, ali svakako tu treba pomenuti i aktiviste iz Sremske Mitrovice, Zrenjanina, Bora, Smedereva, Kule, Subotice, Sombora, Niša itd., koji takođe doprinose priči ovog pokreta. Svakog meseca oni bicikliraju našim ulicama, nastojeći da nam skrenu pažnju na to koliko su biciklisti nevidljivi u većini naših gradova i opština.
Pritom, oni ne nude samo kritiku, već i konkretna rešenja, učestvuju na javnim raspravama, pišu predloge, organizuju tribine i edukativne radionice i sl. Svaka Kritična masa u Srbiji je tematskog karaktera, tako da nisu samo biciklisti u fokusu, već i mentalno zdravlje, osobe sa invaliditetom, roditelji, zaštita životne sredine, obrazovanje, izmene zakona, investitorski urbanizam itd.
Uprkos kreatorima saobraćajne politike u Srbiji, koji neprestano ponavljaju mantru da „nismo Holandija“, podaci i primeri iz sveta pokazuju da održivi gradovi nisu privilegija bogatih i razvijenih, već rezultat zajedničkog rada i pritiska na elitu koja donosi odluke.
Put Kritične mase u Srbije je, svakako, dug, ali upravo upornost i istrajnost aktivista održavaju ideju da su naši gradovi mnogo više od motorizovanih koridora – oni mogu i moraju da budu mesto susreta, solidarnosti, zajedništva, pravde i ekološke ravnoteže.
Bicikl ostaje simbol otpora
Kritična masa je mnogo više od biciklističkog događaja. Ona je otvoreni protest protiv koruptivnog sistema koji podilazi autoindustriji i investitorskom urbanizmu, dok građane tretira kao smetnju. Ona je i poziv na uzbunu: ili ćemo se izboriti za humaniji i održiviji grad, ili ćemo dopustiti da vlasti nastave da nas guše u saobraćajnim gužvama, zagađenju, urbanom haosu i da nas ubijaju u saobraćajnim nezgodama.
Možda je najveća vrednost Kritične mase to što okuplja ljude različitih starosnih grupa, ekonomskog, socijalnog i društvenog statusa i političkih opredeljenja. U toj mnoštvenosti leži prava snaga – svako može da vidi svoje mesto u gradu gde se ulica ne meri konjskim snagama, već spremnošću da se čuje glas najslabijih.
Sve dok je policijska represija odgovor na miroljubivu vožnju ulicama, jasno je da je sistem duboko ogrezao u nedemokratskoj praksi. Zbog toga je važno da se prepoznamo u Kritičnoj masi ne samo kao biciklisti, već kao građani koji odbijaju da budu taoci političke elite i krupnog kapitala.
Upravo zato se postavlja pitanje: Da li ćemo ostati nemi posmatrači dok vlasti nastavljaju da nameću „rešenja“ isključivo u korist krupnog kapitala, ili ćemo se priključiti onima koji žrtvuju svoje vreme, energiju i zdravlje da bi odbranili pravo na naše ulice, blokove, kvartove, trgove…?
Jer, ako odustanemo—odustajemo od našeg grada i od budućnosti. A jedna mesečna vožnja na biciklu može biti prva, ali krupna, pedala u promeni koja je Srbiji očajnički potrebna.
U svakoj vožnji Kritične mase, glasno odjekuje poruka: Ne želimo da se javni prostor posmatra kao prilika za profit, već kao mesto susreta i zajedništva!
Igor Velić, master inž. saobraćaja
(Predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnost)
