Na samom početku da ne bi bilo pogrešnog tumačenja namere, onim što je izneto u tekstu nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja bezbednosti dece u saobraćaja na teritoriji R. Srbije. Jedino to i ništa drugo.
U organizaciji Agencije za bezbednost saobraćaja Republike Srbije, od 17. do 19. oktobra 2024. godine, održan je Forum Unapređenja sistema bezbednosti saobraćaja. Cilj ovog foruma je unapređenje postojećeg sistema bezbednosti saobraćaja u Srbiji i smanjenje broja saobraćajnih nezgoda.
Ključne teme koje su bile predmet diskusije na forumu su “Vizija 0” – Zaštita dece u saobraćaju, jačanje kapaciteta lokalnih samouprava, izrada novog zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima Republike Srbije i finansiranje mera bezbednosti.
Konferencije, forumi, okrugli stolovi i sl. koji su posvećeni ovoj temi su nam potrebni radi razmene znanja, iskustva, povezivanja i traženja najboljeg rešenja. Međutim, kod nas to uglavnom služi kao iluzija da se na tom polju nešto radi.
O tome da se na tom polju ništa ne radi govore i sledeći podaci. U proseku, godišnje, život izgubi oko 12 i bude povređeno oko 1.360 dece u saobraćajnim nezgodama. Kako se navodi u Preglednom izveštaju Agencije za bezbednost saobraćaja, svakog meseca jedno dete pogine i nešto više od 110 dece bude povređeno u saobraćajnim nezgodama.
Bitno je napomenuti da saobraćajne nezgode nisu slučajnost, već su one posledica našeg nerada i sistemskih grešaka. O našem neradu i sistemskim greškama govore i poražavajući rezultati Nacionalne strategije bezbednosti saobraćaja (2015-2020). Naime, R. Srbija nije ispunila ni jedan cilj iz Strategije (jedan od ciljeva je bio, da od 2020. god. nemamo poginulu decu u saobraćaju).
Da su realizovani ciljevi iz Strategije, u saobraćajnim nezgodama na teritoriji R. Srbije, poginulo bi 47 dece manje, tokom analiziranog perioda.
Sama činjenica da u Srbiji postoji Udruženje roditelja stradale dece u saobraćaju dosta govori o problemu i situaciji u kojoj se nalizimo.
Više o tome šta nas očekuje u novoj strategiji pročitajte na narednom linku
Poražavajuće rezultate oslikava i javni rizik stradanja dece u saobraćaju. U R. Srbiji javni rizik iznosi oko 12, u odnosu na evropski prosek gde javni rizik iznosi 6,8 (Pregledni izveštaj Agencije za bezbednost saobraćaja, maj 2023.).
Ono što nećete čuti na forumima, konferencijama, okruglim stolovima i medijima je, da kreatori saobraćajne politike ne pominju savremen koncept odgovornosti za stanje bezbednosti saobraćaja. Nema potreba naglašavati da bez usvajanja i primene savremenog koncepta nećemo imati dobre i pozitivne razultate.
Savremen koncept odgovornosti ne sagledava samo pravnu odgovornost učesnika nezgode, već se akcenat stavlja na stručnu, moralnu i političku odgovornost. Tako da, umesto priče o odgovornosti učesnika nezgode, trebalo bi više pričati o odgovornosti kreatora sistema.
Druga ključna stvar koju nećete čuti na forumima od kreatora saobraćajne politike je promocija, primena i prihvatanje koncepta održive urbane mobilnosti. Pomenuti koncept se uveliko primenjuje na teritoriji evrope kao najdelotvorniji u pogledu zaštite dece u saobraćaju. Nema potrebe naglašavati da ovaj koncept nije prihvaćen u političkim i stručnim krugovima u R. Srbiji.
Da ne postoji sistemska podrška urbanoj mobilnosti govori i podatak da predstavnici Saveza udruženja Institut za urbanu mobilnost (www.urbanamobilnost.org) nisu dobili poziv za učešće na pomenutom forumu.
Kada smo kod izmene zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, predstavnici pomenutog Instituta su predložili set izmena kojim bi se unapredila bezbednost biciklista u saobraćaju. Predpostavljate, kreatori saobraćajne politike su to odbili. Toliko o brizi prema ranjivim učesnicima u saobraćaju.
Predlog izmena je dostupan na narednom linku
Treća ključna stvar koji nećete čuti od naših kreatora saobraćajne politike je primena humanog inženjeringa. Humani inženjering zapravo predstavlja, skup saobraćajnih, urbanističkih, građevinskih, arhitektonskih i drugih mera sa ciljem formiranja jedinstvenog, bezbednog, ambijentalno prihvatljivog i podjednako dostupnog prostora za ranjive učesnike u saobraćaju. Na takav način im se obezbeđuje adekvatna infrastruktura i podrška, kako bi svi korisnici imali podjednako pravo i mogućnost za učestvovanje u saobraćaju.
Kada smo ko jačanja kapaciteta lokalnih samouprava i finansiranje bezbednosti saobraćaja, nekako se izbegava da se kaže, da su prošlim izmenama zakona, lokalnim samoupravama oteta sredstva za finansiranje, i time je uništen samoodrživi način finansiranja bezbednosti saobraćaja.
Više o uništavanju sistema finansiranja bezbednosti saobraćaja pročitajte na narednom linku
Četvrta ključna stvar su medijske poruke koje šalju naši kreatori saobraćajne politike. Poruke uglavnom idu u pravcu, deco pazite, pešaci pazite, biciklisti pazite, ne koristite mobilni telefon i slušalice, prelazite ulicu na pešačkom prelazu, ne nosite tamnu odeću itd. Nekako, uvek se insistira na tome, da se kroz takve poruke, odgovornost prebaci na ranjive učesnike u saobraćaju (deca, pešaci, biciklisti, osobe sa invaliditetom, starija lica, majke sa malom decom) i opravda ili ublaže greške vozača motornih vozila.
Pogledajte potresan video spot koji ilustruje glavni tok medijskog narativa naših kreatora saobraćajne politike.
Peta ključna stvar je da naši kreatori saobraćajne politike prilikom saobraćajnog planiranja izbegavaju da uvaže da je ulica osnovni arhitektonski prostor grada, i da nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih učesnika u saobraćaju.
Već decenijama unazad, kreatori saobraćajne politike, kreirali su saobraćajni sistem koji isključivo zadovoljava potrebe motornog saobraćaja. Dovoljno je samo da prošetate svojim gradom i videćete da su trotoari okupirani parkiranim vozilima, da zone 30, zone usporenog saobraćaja, biciklistička infrastruktura, taktilne staze za slepe i slabovide itd., praktično ne postoje.
Trenutna saobraćajna i transportna politika je učinila, da R. Srbija, po stanju bezbednosti saobraćaja kasni 15 godina za prosekom EU i 25 godina za Švedskom. Takođe, ukupni društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda, u 2019. godini nam iznose 4,1 milijarde evra.
Svakako podržavam usvajanje, promociju i rad na viziji nula stradale dece u saobraćaju. Koliko je to dostižan cilj, sa ovakvim načinom rada, ostavljam vama da sami donesete zaključak.
I na kraju, stradanje dece na bilo koji način, a posebno u situaciji koju je moguće sprečiti, predstavlja ogroman udarac za porodicu i čitavu zajednicu. Stoga je dužnost svih članova društva da spreči da se životi dece dovode u opasnost u saobraćaju. Njihova bezbednost je veliki izazov za sve, a posebno za one čiji je to profesionalni poziv.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
Naslovna fotografija: Facebook stranica Žrtve u saobraćaju
dostižan cilj kreatora saobraćajne politike){kind=link}